Радомир Антић (Житиште, НРС, ФНРЈ, 22. новембар 1948.) је српски тренер и бивши југословенски фудбалер, који се тренунто налази на функцији селектора репрезентације Србије.
Највећи део играчке каријере је провео у београдском Партизану. Једини је тренер који је у својој каријери тренирао Реал, Атлетико и Барселону. Такође је један од двојице тренера који је седео на клупи Барсе и Реала.
Играчку каријеру је почео у Слободи из Ужица (1967-1968), а затим је прешао у Партизан, у ком је играо највећи део своје каријере (1968-1976).
У лето 1976. Антић је потписао за Фенербахче. У том истамбулском клубу је провео две сезоне, пре него што је прешао у шпанску Реал Сарагосу. 1979. Антић је прешао у Лутон таун у коме је остао до 1984. У мају 1983. је постигао гол који је спасио клуб од испадања из прве лиге, 4 минута пре завршетка последње утакмице у првенству против Манчестер ситија, који је после тога испао из лиге.
Свој први и једини наступ у дресу репрезентације Југославије је забележио 26. септембра 1973. у Београду, на пријатељском сусрету са репрезентацијом Мађарске (1-1). Антић је тада одиграо свега десетак минута, јер је утакмицу започео са клупе. У игру је ушао у 80. минуту уместо повређеног Фрања Владића, који је у претходно у 62. минуту заменио Владимира Петровића Пижона.
Антић је тренерску каријеру започео 1985. у Партизану, као помоћни тренер, прво Ненаду Бјековићу, а затим Фахрудину Јусуфију. Последњих годину дана је био и тренер млађих категорија. Партизан је напустио током 1988.
Прилику да самостално води екипу, добио је у Реал Сарагоси, за коју је насутпао и као играч. На место првог тренера је постављен на препоруку Вујадина Бошкова, који је тада тренирао Сампдорију а раније током каријере је водио и Сарагосу, у време када је Антић тамо играо. На свом тренерском дебију, 4. септембра 1988. освојио је бод против Валенсије. Његов тим је ту сезону завршио на петом месту, чиме је изборио пласман у УЕФА Куп. На месту првог тренера Сарагосе је био пуне две ипо године.
Антић је у марту 1991. преузео место првог тренера Реал Мадрид од Алфреда Ди Стефана. Реал је водио на последњих 12 утакмица у првенству, у којима је успео да дође до трећег места на крају сезоне, чиме је изборио пласман у УЕФА Куп.
Водио је екипу и у првом делу наредне сеозне, на укупно 19 утакмица. За Реал су тада играли Емилијо Бутрагењо, Мичел, Фернандо Јеро, Мануел Санчиз и Георги Хаџи. На Антићево инсистирање у клуб су дошли Роберт Просинечки, који је претходне сезоне освојио са Црвеном звездом Куп шампиона 1991, као и млади и талентовани Луис Енрике, из Спортинг Хихона.
Тадашњи председник Реала, Рамон Мендоза, довео је Леа Бенхакера на место спортског директора. Бенхакер није био задовољан Антићевим начином вођења екипе, па га је након неколико недеља, средином јануара 1992. отпустио. У том тренутку, Реал се налазио на првој позицији на табели, са седам бодова предности у односу на другопласирану Барселону. Реал је такође у Купу УЕФА изборио пласман у четвртфинале. Вођење тима након одласка Антића је преузео сам Бенхакер. Под његовом командом Реал је испустио предност, па је Барселона у последњем колу освојила титулу.
Антић је у сезони 1992/93. преузео Реал Овиједо, након што је после 13 одиграних кола заменио смењеног Хавијера Ирурету. Овиједо је завршио сезону два места изнад зоне испадања. Током лета 1993. довео је Славишу Јокановића из Партизана. Ту сезону је Овиједо завршио као девети. Пред наредну сезноу довео је Просинечког из Реал Мадрида, где он није много играо због честих повреда. И ту сезону су завршили на деветом месту.
Добри резултати са малим клубом, какав је Овиједо, учинили су га интересантним знатно већим шпанским клубовима. Био је у последњој фази преговора са Валенсијом када је добио понуду Атлетико Мадрида, коју је прихватио.
Највеће успехе је остварио док је био у Атлетико Мадриду, који је тренирао у три наврата. Први пут их је тренирао три сезоне (1995-1998). Када је дошао у клуб, костур тима су чинили Хозе Луис Каминеро, Кико Нарваез, Дијего Симеоне и Лубослав Пенев. Сезону пре Антићевог доласка, Атлетико је у последњем колу изборио опстанак, тако што је са Севиљом играо 2-2. Сезону су завршили са само једним бодом више у односу на екипе које су се нашле у зони испадања.
Када је Антић преузео екипу, у њој је било 35 фудбалера. Антић је извршио селекцију тих играча и оставио је групу од њих 20, на које је рачунао у наредној сезони. Намеравао је да доведе пет, шест играча како би ојачао поједине позиције у тиму. Као прво појачање, намеравао је да доведе Виктора Онопка, којег је тренирао у Овиједу. Атлетико и Онопко су постигли договор, али Овиједо није био задовољан па је случај завршио пред арбитражном комисијом ФИФЕ која је пресудила у корист Овиједа, па је тај трансфер пропао. Друга жеља му је био млади и талентовани Фернандо Моријентес, који је тада наступао за Албасете. Моријентес је изабрао да пређе у Сарагосу из које је касније отишао у Реал.
Из Албасетеа је уместо Моријентеса довео голмана Франциска Молину и штопера Сантија. Везни ред је ојачао довођењем Роберта Фреснедоса из Еспањола а конкуренцију у нападу је појачао довођењем аргентинца Леонарда Бјађинија и уругвајца Фернанде Корее. Довео је тада и мало познатог Милинка Пантића из Паниониоса.
Атлетико је доспео на врх табеле већ после другог кола, а само једном су га препустили, након петог одриганог кола. Одмах у следећем колу су се вратили на челну позицију и задрђали су је до краја првенства. Екипа је показала изузетну ефикасност, Пенев је постигао 16, Симоне 12, Кико 11, Пантић 10 а Каминеро 9 голова. Атлетико је те сезоне примио и најмање голова, само 32 на 42 одигране утакмице. Антић је екипу те сезоне предводио и до тријуфа у Купу Краља. У финалу су савладали Барселону након продужетака. Стрелац јединог поготка је био Милинко Пантић.
Тадшњи председник Атлетика, Хесус Хил је издвојио знатна средства како би довео значајна појачања која би клубу помогла у одбрани титуле и што бољем наступу у Лиги шампиона. Антић је покушао да доведе Роналда из ПСВ Ајндховена, али је он ипак одлучио да пређе у Барселону. Уместо њега дошао је Хуан Еснајдер из Реал Мадрида. Такође је дошао и Радек Бејбл који је тог лета са репрезентацијом Чешке стигао до финала Европског првенства 1996. Играње у Европи их је коштало резултата у првенству па су они одмах заостали за Релом и Барселоном. У Лиги шампиона су заузели прво место у групи испред Борусије Дортмунд, Виђева из Лођа и Стеауе Букурешт. У четвртини финала их је избацио Ајакс.
Атлетико је и у сезону 1997/98. ушао доста амбициозно. Доведена су два велика појачања, Кристијан Вијери из италијанског шампиона Јувентуса и Жуњињо Паулиста из Мидлзброа. Део средстава за те трансфере добијен је продајом Дијега Симеонеа Интеру. Атлетико је у првенству играо у променљивој форми, па су се појавиле гласине да би Антић могао бити смењен. Након пораза од Лација у Купу УЕФА председник Хил је саопштио новинарима да је пронашао замену за Антића. Након завршетка првенста Антић је отпуштен а на његово место је доведен Италијан Ариго Саки.
Ожењен је. Супруга му се зове Вера, имају двоје деце: Ану (удату за кошаркаша Николу Лончара) и Душана (ожењеног женом Миријаном). Има четворо унучади два унука (Марка и Радомира Млађег) и две унуке (Ивану и Петру).
Као играч Антић је 1976. и 1978. са Партизаном освојио титулу првака Југославије. Са Партизаном је као тренер два пута узастопно освајао првенство Југославије, док је са мадридским Атлетиком 1996. освојио „дуплу круну" (национално првенство и куп),i званичнио је селектор Србије од 2008 и успео је да Србију одведе на светски шампионат 2010