Филипи, македонски град према граници Тракије, чије становништво је у етничком погледу било врло шаролико и целој насеобини давало козмополитски карактер, први је европски град у ком је апостол Павле на свом Другом мисионарском путовању објавио Христову науку, основао Хришћанску цркву (Дел. ап. 16, 11-40) и положио темеље хришћанске културе која се до данас одржала.
Цркву у Филипима Апостол је поново посетио на свом Трећем мисионарском путовању, и то у два маха (Дел. ап.20, 1.3.6), а за све време своје апостолске делатности одржавао је с њом присне везе прожете међусобном љубављу и оданошћу.
Филипљани су од првог дана свога хришћанског живота учествовали у Апостоловим напорима на ширењу еванђеља и указивали му у свакој прилици своју духовну и материјалну помоћ.
Таква једна манифестација њиховог старања за великог Апостола била је и помоћ коју су му послали у Рим за време његовог сужањства.
То је уједно био и повод писања ове посланице, у којој Апостол најпре пун захвалности изражава своју радост што су Филипљани увек спремни на добро дело, а затим их извештава о својим приликама – у нади да ће бити ослобођен затвора и да ће опет посетити ову вољену цркву (Филип. 1, 24 -27; 2, 24).
До тог радосног догађаја саветује им да у хришћанској радости одржавају јединство своје цркве, угледајући се на Господа Исуса Христа и његово снисхођење.
Уз практичне савете излаже учење о Христовом божанству, о његовом оваплоћењу и његовим двема природама, јер сматра да само познавање Христа ствара усхићење које је извор хришћанске истрајности.