(гр: Θεος – Θεοτης, лат. Deus, Dominus deus – највиша суштина (Биће), лична божанска егзистенција).
Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог – Творац свеколике Васељене (Универзума) је име које је изнад сваког имена (Филип. 2,9).
Представу о Богу дао је сами Бог у својим делима пројављивања у творевини и у Своме доласку Оваплоћењем Сина у историји. Са свим теофанијама (богојављањима) којих је Стари Завет пун, ипак се у њима подвлачи свеопшта трансендентност Бога. "Ја сам онај који јесам" (Изл. 3,14). Бог има егзистенцију у себи; нема друго начело или циљ. Ову идеју преузео је Нови Завет, постапостолски списи у којима се Бог назива Θεοτης, начело егзистенције.
Оваплоћени Логос узима људску природу. Оваплоћење разоткрива карактер Бога пуног сажаљења и љубави према човеку, Бога који "силази" да целива и загрли свој лик метнут у творевину (Лука 7,11,15,10; 19,1; Јован 5,2).
За разлику од Старог Завета, Нови Завет говори јасно о Богу-Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу. Хришћански тринитарни монотеизам јесте структура највише љубави. Тројичност је однос који превазилази дуализам (двојност) на којем је конструисана старозаветна теологија.
– Трансцендентност (будући један по суштини, ван односа, Бог не зависи од неке друге егзистенције, није једнак са било чиме другим; Он се не може дефинисати кроз однос, јер има апсолутни, трансцендентни карактер)
– Бескрајност (одсуство границе или краја, места у времену или непросторност, одсуство почетка и свршетка времена)
– Непокретивост или сталност одсуства развоја: будући пуноћа у Њему самоме, (Бог се не креће ка вишем циљу од Њега)
– Вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења или одређености)
То не значи да је Бог статичка, безлична, непокретна природа. Бог као биће узима облик "да би постојао", улази у поредак егзистенције, улази у процес постојања. Али, у том кретању постојања, природа Бога се не трансформише, Он не прима облик који пре није имао, јер Бог не потпада под категорију ограничене егзистенције, односно није подложан времену и простору. Суштина и егзистенција Бога јесу неусловљене, пошто се на Њега не могу применити питања како? кад? и где? Он не прима облик који није имао, јер је Он сам "биће" у апсолутном смислу. Он сам држи кретање бића (суштине) и ограничава егзистенцију у времену и простору. Зато осим Бога и творевине не постоји ништа друго, јер је Он бесконачан. Неегзистенција или ништавило, као сам од себе постојећи ентитет, нема постојање у Њему. Створена твар и човек не могу бити лишени егзистенције, сем од Бога.