Уснуо сам сан да разговарам с Богом.
"Дакле, ти би желео разговарати са мном?" рече Бог.
"Ако имаш времена" рекох.
Бог се насмеши. "Моје је време вечност. Шта си ме хтео питати?"
"Шта те највише изненађује код људи?"
Бог одговори: "Што им је детињство досадно. Журе да одрасту, а потом би желели поново бити деца. Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље." Што размишљају тескобно о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели."
Бог ме прими за руку.
Остадосмо на тренутак у тишини.
Тада упитах: "Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче? "
Осмехујући се, Бог одговори: "Да науче да никога не могу присилити да их воли. Могу само волети. Да науче да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како се није добро упоређивати с другима… Да науче како није богат онај човек који највише има, него онај којем најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да науче опраштати тако да сами опраштају. Да сазнају како постоје особе које их нежно воле, али то незнају изрећи нити показати. Да науче да се новцем може купити све, осим среће. Да науче да две особе могу посматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све о њима…
…а ипак их воли."