"Зато се увек веома трудим да ми савест буде чиста пред Богом и људима." Дела 24,16
НАВИКА ЧИСТЕ САВЕСТИ
Божје заповести се дају животу његовог Сина у нама, дакле људској природи у којој је обликован његов Син (види Галатима 4,19). Његове заповести су тешке, али чим их послушамо, оне постају божански лаке.
Савест је способност у мени која постаје привржена оном најузвишенијем што знам, па ми казује шта мени знано најузвишеније захтева да урадим. Савест је око душе које гледа или у правцу Бога или у правцу онога што сматрам најузвишенијим. Због тога, савест различито делује у различитим људима. Ако ми је навика да непрекидно гледам у Бога, моја савест ће ме увек упознати са савршеним Божјим законом и откриће шта ми је чинити. Питање је хоћу ли послушати. Морам да учиним свестан напор воље да своју савест одржим у толикој мери осетљивом да ходам без спотицања. Требало би да живим у тако савршеном складу са Божјим Сином, да се у свим приликама обнавља дух мога ума, па да "одмах погодим" која је "добра и прихватљива, и савршена Божија воља" (Римљанима 12,2 и Ефесцима 4,23).
Бог нас непрекидно образује све до у ситнице. Да ли је моје ухо толико изоштрено да могу чути и онај најтананији шапат Духа па знам шта ми ваља чинити? "Не жалостите Светога Духа" (Ефесцима 4,30). Он не долази попут грмљавине. Његов глас је толико нежан да лако промакне. Оно што савест одржава осетљивом за Бога је непрекидна навика да буде отворена за Бога. Ако постоји икаква нејасноћа, заустави се. Ако питаш: "Зашто бих требало да урадим ово?" на погрешном си путу. Када савест проговори нема више расправљања. Ако дозволиш да нешто замрачи твоју унутрашњу комуникацију са Богом, биће то на твоју сопствену пропаст. Одбаци то, шта год да је. Настој да твој унутрашњи поглед увек остане бистар.
БОГУ СВЕ МОЈЕ НАЈБОЉЕ – О. Ц.