И.К.
Према теорији еволуције, настанак живота се може објаснити узајамним деловањем слепог случаја, времена, природног одабирања и мутација.
Одмах на почетку треба знати да је то само теорија (хипотеза), а не доказана чињеница и друго да сврстава чињенице (што значи научне податке) према научним претпоставкама актуализма (једноликости природних поступака) и филозофским претпоставкама материјализма што само од себе искључује Бога и библијску објаву. Међутим, као што ћемо видети, те је научне податке могуће тумачити и на други начин, тј. са стајалишта библијског креационизма. Размотримо чињенице те затим одлучимо које је њихово тумачење логичније и захтева мање лаковерности.
Према материјалистичкој филозофији, материја је темељ свега. Одувек је постајала и увек ће постојати. Она је зато апсолут, и одређује све. Будући да ништа не може постојати независно од материји, ни Бог (који је изван времена и простора) ни може постојати. Али, да ли открића и теорије савремене науке заправо потврђују овакво мишљење?
Шта има да каже физика?
Размотримо пре свега теорије и законе савремене физике. Према њој је материја врло концентрисан и збијен облик енергије. Међутим, према законима термодинамике, енергија не постоји одувек; она има свој почетак. Према првом закону, количина енергије у свемиру увек остаје иста, али се непрестано смањује могућност њезиног коришћења. Не ствара се никаква нова енергија.
Према другом закону, сви процеси нагињу ка пропадању и распадању (осим у случају да се на њих делује споља), те тако повећавају неред (ентропија). Извор енергије за нашу планету је Сунце, али и Сунце се троши. И радиоактивност се троши. Према теоријама термодинамике, можемо дакле закључити да су енергија и материја настале, да имају свој почетак. Према тим теоријама савремене физике можемо видети да се свемир не креће према напред (еволуира) него да се троши или деволуира.
Шта доказује математика?
И у математици налазимо податке противречне принципима који би деловали унутар теорије еволуције. Теорија вероватноће је нарочито против идеје да случајност може произвести ред чак и ако на располагању има довољно времена. Савремена теорија кибернетике супротставља се идеји да сложеност настаје случајно. Случајност је елемент нереда, а не неутралан фактор који би у великом временском размаку постигао сложеност. Математички се може израчунати да је вероватноћа да су се сложени облици данашњег света развили случајно, уз довољно времена, практично је никаква.
Време и случајност нису у стању заменити ум – разум. У тачност овога можемо се уверити и из теорије информације. Мозак је детета тако програмиран, или има такву способност, да може научити било који језик на свету. Случајност не може програмирати компјутер. За то нам је потребан програмер, разум. Чак ни највећи данашњи компјутери не могу радити ако их није програмирао неки ум споља.
Шта са хемијом – биогенезом?
Чувени експерименти обављени су педесетих година двадесетога века. Научници су извештавали о успесима у стварању органског материјала од инертних (пасивних) хемикалија. Експерименте (које су обавили Миллер и Уреy) цитирали су еволуционисти доказујући да је живот произашао случајно, од неживе материје. Истина, они су успешно створили органске спојеве електричним пражњењима, помоћу метана, амонијака, водика и воде. Међутим, касније је установљено да се тим експериментима не може објаснити порекло живота и то из следећих разлога:
а) Да би доказали теорију да је живот настао из неживота, еволуцинисти морају претпоставити атмосферу без кисеоника. Али да је кисеоник био у првобитној атмосфери, живот се не би могао појавити јер би претходне животне супстанце биле уништене изгарањем (оксидацијом). Да кисеоник није било у првобитној атмосфери, онда не би било ни озона, а да озон ове кемијске претходнике живота штитио од штетног ултраљубичастог светла, живот се не би могао појавити.
Ова је велика потешкоћа неке еволуционисте довела до претпоставке да се живот најпре појавио под водом. Међутим, и то је немогуће, јер би онда за живот неопходне супстанце биле одсечене од спољашње енергије: севање не би кроз воду могло допрети до метана и амонијака. Да се то и догодило, и аминокиселине биле обликоване, то не би могло произвести спој полипептида, будући да те смесе не могу доћи у води. Вода би се једноставно претворила у аминокиселину те би нас било који настали полипептид поновно довео на сам почетак.
б) Експеримет још због нечега није успео. Посебне аминокиселине до којих је дошао Милер потпуно су бескорисне за стварање живота. Хемичари аминокиселине деле на лево и десно ротирајуће. Десно-ротирајуће киселине не могу одржавати живот: оне су заправо често смртоносне. Аминокиселине свих живих спојева су лево-ротирајуће. Да би дошло до биогенезе сви саставни делови (аминокиселина) живе протоплазме морају бити лево-ротирирајући. Биогенеза се не би догодила кад би се појавиле десно-ротирајуће аминокиселине. Милерови експерименти изводили су само десно и лево-ротирајућих аминокиселина. До сада је доказано да је немогуће изводити искључиво лево-ротирајуће аминокиселине подражавањем неживих хемикалија електричним пражњењима.
Шта каже биологија?
Теорија еволуције врста свакако је првенствено повезана са биологијом. Изненађујуће је, међутим, да открића савремене биологије не потврђују ту теорију. Збир генетских информација (које се зову гени) унутар хромосома одређене врсте стабилан је унутар одређених граница. Због тога се животиње размножавају према својим врстама.
а. Мутација. Еволуционисти тврде да мутација (тј. промена) те генетске информације коначно узрокује стварање нових врста. Међутим, мутација је стварно оштећење генетске информације родитеља која у потомака узрокује штетне последице (попут алергије) или нешто што није од какве посебне користи (5 прстију уместо 4). Будући да је мутација пре свега оштећење генетске структуре или њезин поремећај, не може се је навести као разлог који би могао потакнути развој врсте ни напред ни навише. Потомство се од родитеља разликује по томе што су код њих генетске информације родитеља друкчије сложене али је укупни збир генетских информација које се могу употребити при рекомбиновати увек је ограничен бројем врсте којој припадају родитељи. Примитивни организми имају много мање генетских информација које им служе за розмножавање него сложенији организми. Одакле су они добили додатне гене да би се могли развити у сложеније организме?
Да ли је истина да је еволуција бактерија била проматрана у лабораторијским експериментима? Да ли се, например, догађа, када се појаве бактерије које имају антибиотички-резистентну склоност? Кратак одговор је НЕ! Што се некада сматрало појавом новог генетског облика, доказало се да је процес рекомбинација већ постојећег генетског материјала, тј. реактивирање претходно рецесивних гена. Ако су претходно доминантни гени уништени, рецесивни ће се пре или касније неминовно појавити. Но, такозвани резултати мутација фреквентно се тј. учестало враћају на пријашњу форму, када се бактерије размножавају, и то због природне селекције (избора), која није ништа више од механизма за регулацију врсте. Исти је принцип нађен и у механизму имунизацијске реакције тела. Имунитет се не постиже стварањем новог генетског материјала, него умножавањем већ постојећег материјала.
б. Природно одабирање (селекција). Еволуционисти такође тврде да је природно одабирање довело до еволуције, али за то нема доказа. Природно одабирање (процес у којем су припадници одређене врсте одвојени један од другог те стога наводно развијају нове особине које им омогућују да преживе), доводи до осиромашења активне генетске материје (тј. генетских информација које стоје на располагању за размножавање). Последица овог процеса укрштања није еволуција (развој) него дегенерација (назадовање). Само селективно укрштање (уметни процес супротан "природном" одабирању) може процес обрнути. То објашњава зашто је сиво-бели мољац (Бистон Бетуларија) у индустријским подручјима у Енглеској, нестао док је црни могао преживети. Није случајно да се један мољац мутацијом прилагодио другачијој средини (претходно су постојале обе врсте) а да је другог уништила промена услова у станишту.
Еволуционисти тврде да сличност облика и грађе животиња доказује да је једна еволуирала од друге, али то није једини закључак који се може извући. Сличност грађе два створења може упућивати на то да је темељ оба (на пример животиње са 4 ноге и туљана са 4 пераја) један модел или пример. Ако је архитект стварања разуман, он ће доказати економичност модела: употребиће један темељни модел, али у много варијанти. Управо то налазимо у свему створеном.
Шта каже геологија?
Шта геологија каже о томе? Шта налазимо у седиментним наслагама земље?
Предкамбријски слој, који је јако дебео (на неким местима 1.000 – 2.000 метара), први је слој, и зато би требао садржати најраније доказе о еволуцији која се одигравала током периода од неколико хиљада милиона година. Тамо су пронађени трагови ондашњих организама. Има ту и микроскопских организама који су нас зачудили великом сложеношћу. Они се стога не могу назвати примитивним организама. Но, зашто нису пронађени и други организми?
Према мишљењу неких палеонтолога ти су облици нестали због каснијих промена које су их задесиле. На жалост заговорника овог схватања, јер су ти слојеви били приказани као они који нису подлегли промени, те су зато били су подесни за појаву процеса фосилизирања. Дакле, примитивни фосили исто би тако требали бити тамо, али нису. Зашто? Кратак одговор је, да предкамбријски слој не представља први стадијум еволуције, него налазиште организама који су пре Потопа живели на дну океана. У самом камбријском слоју наилазимо на изненадну појаву сложених организама без икаква трага прелазним облицима који би могли упућивати на еволуцију. Положај у којем се ти фосили налазе показују да су угинули изненада као резултат неке катастрофе. Постојање полистративних фосила такође подупире тај закључак. Такви фосили обично су дебла стабала, једнолично фосилизирана, која су пресечена кроз неколико геолошких наслага (које се обично тумаче као различита раздобља). Овде се такође налази и феномен "живих" фосила, који се могу поделити у три врсте:
а) Они који су нађени у "најстаријим" и идућим слојевима и који су и данас истога облика, што показује да нису еволуирали (нпр. шкорпион, мрав, вилин коњиц, морски пас, итд).
б) Они који су нестали у једном или неколико слојева а данас су се појавили а да нису еволуирали (нпр. латимерија, риба која је, како се тврди, нестала пре 90 мил. год.). Резултати истраживања у Тихом Океану, и у Лоцх Нессу (Шкотска) те у језеру Кок-Кол (Казакстан) сугерише да онде још увек живе плесиосаури. За њих се мислило да су ишчезли пре 100 мил. год. Зашто ти фосили нису нађени и у јако дебелим и проширеним слојевима, за које се претпостављало да представљају милионе година земаљске историје?
ц) Они који су сматрани прелазним облицима и недавно су пронађени сасвим непромењени. Један пример тога је "неопилина галата", за коју се мислило да је прелазни облик између хоботнице и лигње и да је изумрла пре 280 мил. год. Но, 1952. год. извучена је уз мексичку обалу жива мрежом из дубине од 3.500 метара. Значи да ти организми још увек живе у истом пребивалишту у којем је пронађен и фосил (у камбријском слоју). Питање је онда недостатка карика које, према њихову мишљењу, показују како једна врста еволуира у другу. За археоптерикса се мислило да је био прелазни облик између гмизаваца и птица. Многи научници данас верују да је археоптерикс био права птица јако слична циганској кукмачи из Централне Америке. Исто тако, еволуционисти су изјавили да је према фосилним доказима могуће следити еволуцију коња, почевши од примитивне форме назване Еохиппус. Проблем је што фосили тих различитих облика нису у фосилним доказима пронађени један испод другог. Коњи данас постоје различитих облика и величина, али то не доказује да су једни настали, еволуирали од других. Еохиппус и модерни коњ имају 18 пари ребара, због претпоставки о прелазним облицима, један од њих (Орохиппус) има 15 пари ребара, док други, по имену Плиохиппус, има 19 пари. Неки научници чак верују да Еохиппус нема никакве везе с коњем, него да је, једноставно, варијанта афричког јазавца. Но, можда најпознатији доказ о изгубљеној карици је човеколики мајмун. Према мерењу капацитета мозга, могуће их је сврстати у правог мајмуна и правог човека. Такозвани човеколики мајмун из северне и источне Африке има капацитет мозга између 400 и 650 цм3, који је приближно истоветан капацитету мозга нормалног данашњег гориле, и само је трећина капацитета мозга нормалног модерног човека (1.450 цм3). Капацитет јаванског и пекиншког човека је негде од 860 до 1.075 цм3. Тек кад дођемо до неандерталца, који има капацитет од 1.300 до 1.600 цм3, имамо нешто што можемо назвати човеком. Фосили правог човека били су пронађени (у Италији и у Калифорнији) у нижим слојевима него било који фосил фосила такозваног човеколиког мајмуна. То наравно показује да човек мора бити стар као и човеколики мајмун и доказује да се није могао од њега развити. Рицхард Леакеy изјавио је да је у Африци нашао остатке човека модерног типа у стени која је много старија од оне у којој је био пронађен човеколики мајмун. Ако је то истина, онда што год човеколики мајмун био, сигурно није изгубљена карика између мајмуна и човека.
Фосилни докази не подржавају теорију поступног таложења седимената или еволуцију врста од једноставних ка сложенима. Они као да прије говоре о катаклизми сличној Потопу која је обухватила целу земљу. Према тој интерпретацији, редослед пронађених фосила може се објаснити трима факторима: (а) нивоом њиховог боравишта (нпр. дно мора или висораван итд.); (б) окретношћу при бегу пред надирућом поплавом; (ц) њиховом масом; мања створења вероватно ће остати на дну мора, али ће већа притиском воде бити потиснута према површини.
Одређивање старости фосила
Користе се различите методе, и све зависе од три претпоставке: (а) да се радиоактивност и у прошлости као и данас смањивала једнаким омером. (б) да је количина радиоактивног материјала у сваком датом случају у почетку износила 100%. (ц) да радиоактивни примерак није загађен неким спољашњим извором.
а. Угљеник Ц14. Пре свега, морамо знати да се старост фосила може одредити једино изотопом угљика 14. Да би се одредило време формирања седиментних стена које садрже фосиле користе се друге радиоактивне методе. Ми ћемо размотрити обе методе. Ако је у почетку, пре Потопа, земљу окруживао слој водене паре у облику омотача, то би смањило количину космичких зрака које упадају у атмосферу (која би се налазила испод омотача). То значи да би се мање козмичких зрака сударало са обичним угљиковим гасом, како настаје радиоактивни угљеник Ц14. То би знатно смањило брзину стварања радиоактивног угљеника и за последицу имало малу количину радиоактивног угљика у сваком примерку из тог доба (значи у време пре Потопа), те тако наводило на нетачан закључак да је одређени примерак много старији него што уствари јесте.
б. Други методи. Као што смо већ рекли, за мерење времена формирања слојева у којима налазимо фосиле користимо се другим методама на основи радиоактивног распадања. За то се користе различите радиоактивне твари: уран, торијум, рубидијум, стронцијум, радиоактивни калиј. Сви ти елементи на крају се распадају у нерадиоактивне супстанце. Например, уран 238б на крају се распада у олово Пб 206. Намеће се питање: у сваком примерку који садржи и уран 238 и олово Пб 206 како знамо какав је однос био у почетку?
Метода датирања бр. 1 може претпоставити да је примерак у почетку садржавао 100% урана; метода бр. 2 да је садржавао 50% олова и 50% урана; метода бр. 3 да је 50% олова у примерку било присутно на почетку али да се уран губио брзином од 50% полу-живота. Те три методе, ако се користе при мерењу истог примерка дале би старост од 18.000, 13.500 и 4.500 милиона година. Поред тога, увек постоји могућност да је примерак био загађен споља. Уствари, помало киселкаста вода (каква би била у случају Потопа) може разградити радиоактивне елементе. Ако се то догодило, то би срушило читаву методу одређивања старости. Такав какав је сад, начин одређивања крајње је проблематичан. Ако се открије да је нешто млађе него што би требало бити, сви остали примерци мере се све док се не добије жељени резултат. Другим речима, одређивање старости темељи се на џиновској претпоставци. Каже се да неки примерак мора потицати из тог и тог раздобља јер је пронађен у том и том слоју. Али како знамо колико је стар тај слој? Зато што садржи одређену врсту фосила.
Узмимо један пример нескладности датирања. Измерено је да вулканска стена са Хаваја извађена из одређене дубине показује одређену старост. Зна се да се та стена није обликовала пре више од 200 година. Примерак извађен из дубине од 500 метара дао је резултат од 2,22 милиона година, онај с 2.500 метара 49,9 милиона година а онај с 5.000 метара 19,5 милиона година. Без обзира на што се те бројке односе, то не може бити старост.
Постоје, међутим, и други начини одређивања старости живих примерака, а тако и земље.
а. Историјски документи. Не постоје историјски документи који се протежу раније од 5.000 година што се сматра почетком праве цивилизације. Ако је земља стара милионе година, чини се да би то било прилично касно.
б. Данашње популација света није у складу с тврдњом да је човек милионима година на земљи. Уствари, данашњем би становништву требало само око 5.000 – 6.000 година да се развије до данашњег броја.
ц. Магнетизам. Земља се понаша попут огромног магнета који твори своје магнетско поље. Данас је познато да се сила тог магнетског поља брзо смањује. Ако прихватимо становиште актуелизма, Земља мора да је врло млада. Земљином магнетском пољу требало би само 8.000 година да постане јако попут магнетског поља неке магнетске звезде, што је крајње невероватно.
д. Свемирска прашина пада на Земљу и на Месец из свемира. Наслага те прашине на Месецу је врло танка, што сигурно указује на малу старост. Наслага никла у мору долази од свемирске прашине, али позната наслага није у складу са уверењем да је Земља стара милионе година. Океани мора да су стари бар милијарду година ако је, како се тврди, живот еволуирао од хемијских супстанци у мору. Израчунало се, међутим, да се сваке године са копна спере 27 милијарди тона тла и спусти на морско дно. Да тај процес траје милијарду година, тада би слој наслага на морском дну морао износити 29,6 км, што би морало проузрочити испирање континената и спуштање тла за 62 км. Слој наслага на морском дну заправо је дебео само 804 метра, а Моунт Еверест је само 8,8 км изнад морске површине.
е. Старост свемира: Многи научници верују да је свемир настао великом експлозијом пре више милиона година и да се отада галаксије непрестано удаљавају од те средишње точке, и то брзином незнатно мањом од брзине светлости. На основи чега то тврде? Мерењем спектра светлости која долази са звезда. То показује од чега се звезде састоје, али такође показује помак према црвеном. То се тумачи доплеровим ефектом, који показује да се све галаксије удаљавају од нас. Међутим, данас научници друкчије објашњавају тај црвени отклон у спектру. Неки кажу да је он резултат или светлосних честица које се прегревају због сударања с другим честицама које се појављују у подручјима свемира где је материја гушћа (например у облацима међузвездане прашине) или ломљења док путују свемирским закривљењем. Јасно је да су различити подаци добивени мерењем објеката за које се зна да се налазе у истом подручју. Према теоријама Алберта Анштајна, свемир (те стога и простор и време) има облик кривуље. Према теорији коју су даље развили Спенсер и Моон, ако не узмемо у обзир закривљеност свемира, могуће је да се најудаљеније звезде свемира налазе само око 20 светлосних година од наше планете, јер је светлост која допире с њих, дошла к нама дугим околним путем.
Закључак
Из овога видимо да се неке савремене научне теорије одлучно супротстављају теорији еволуције. Ипак, она се и даље узима као "доказана и потврђена", но, не из научних разлога него пре из филозофских и идеолошких. Многи, иако знају чињенице, они и даље верују у то да теорија еволуције мора бити истинита, јер је једина логична алтернатива стварању – Богу. А стварање не може бити истинито, јер онда би и Бог морао постојати…
За писање овог текста коришћена је књига: СИСТЕМАТСКА ТЕОЛОГИЈА, Стјепан Домачевић.