И. Кухачић
Постоје ли историјски докази да је Исус Христ заиста био стварна личност?
Исус Христ је оставио своје трагове у многим историјским списима, штавише, запањујућа је њихова количина када се узме у обзир да је Исус живео у једној малој провинцији велике Римске империје и када се разуме да су седамдесете године нове ере Римљани брутално похарали и уништили Јерусалим, као и већину Палестине. Цели градови су били спаљени до темеља, становништво убијано, расељено и одвођено у робље.
Дакле, зар нас не би требала изненадити чињеница да су том приликом многи докази, из прве руке, о Исусовом постојању били уништени? Ипак, ова чињеница не ограничава количину веродостојних докумената са којима данас располажемо о постојању историјског Исуса.
1) Корнелије Тацит
Римски историчар Тацит (55-117) је живео у првом веку нове ере. Тацит се данас сматра за једног од најпрецизнијих историчара старог света. Он у својим "Аналима" наводи како је Нерон лажно оптужио хришћане за катастрофални пожар у Риму, и да их је због тога почео гонити и убијати – разапињао их је крстове, поливао катраном а затим их палио као бакље за вечерње осветљење у својим вртовима, по којима се го возио у својим кочијама и певао.
"Али никакво људско средство, ни царева дарежљивост, ни помирни обреди, не ућуткаше јавно говоркање, него се држало да је пожар наређен. Да стане дакле накрај тим гласовима, подметне Нерон кривце и стави их на најужасније муке оне који су били омражени због својих гадости, а које прости народ називаше хришћанима. Име им то долази од Христа, који је за Тиберијеве владавине, био погубљен по наредби прокуратора Понтија Пилата. Потиснуто за неко време, наново је провалило то погубно празноверје, не само у Јудеји, где је имало свој извор, већ и у самом Риму, где се са свих страна стиче и велича све што је срамотно и ужасно…" (Анали 15,44)
Неки критичари замерају на чињеници да Тацит у свом извештају користи титулу "Христ", што је по њима доказ да је текст лажан, јер озбиљни римски историчар попут Тацита Исуса никад не би називао Христом, тј. Помазаником – Месијом. Међутим, оваква критика је без основа, јер је из текста јасно видљиво да Тацит спомиње титулу "Христ" како би објаснио одакле потиче назив "хришћани", а то није могуће без помињања историјског Христа.
Такође, неки критичари тврде да је овај доказ историјског Исуса касније измењен од стране хришћана. Тврде како се тај одломак први пут спомиње тек у петом веку и да је то доказ о "хришћанској завери". Међутим, превиђају чињеницу да Тацит описује хришћане са неприкривеним презиром и мржњом. Тацит пише како хришћани мрзе људски род и да је њихова вера најодвратније празноверје. Осим тога, већ су рани хришћански писци познавали цитирани текст, те нападали Тацита због тако негативног говора о хришћанима, тако га Тертулијан, крајем другог века, због оцрњивања живота првих хришћана назива "речитим лажовом".
2) Гај Светоније
Гај Светоније (65-135) је други познати римски историчар који спомиње историјског Исуса. У свом делу "Де вита Цаесарум", написаном око 120. године, он описује период Римског царства од времена Јулија Цезара све до Домицијана. Светоније описује прогон хришћана за време Неронове владавине, у којем, попут Тацита, назива хришћане "људима новог и штетног празноверја".
На другом месту у истом делу он описује прогон Јевреја из Рима, због изазивања свађа и немира, за време владавине цара Клаудија (владао 41-45 год.), о чему пишу и Дела апостолска (Дела 18:2). Светоније наводи: "Он протера Јевреје из Рима који подигоше велику буну због бунтовника Христа (импулсоре Цхресто)". Дакле, личност звана Христ је била повод за ове немире.
Неки критичари тврде да се ту не ради о титули "Христ", већ о личном имену Хресту (Кресту). Међутим, познато је да су римски писци грчку реч Христос писали понекад као Цхристус, а понекад као Цхрестус. Тако се у раним издањима Тацитових Анала налази израз "цхрестиани". Такође, и Тертулијан сведочи да се код првих хришћанских писаца употребљавао израз цхристиани или цхрестиани. Треба такође приметити да Светоније Христа назива бунтовником, што показује да је податке о њему највероватније узео из царске архиве, у којој је сигурно било записа да је у Палестини човек познат као Христ био погубљен са још двојицом бунтовника.
3) Плиније Млађи
Римски историчар Плиније Млађи или Плиније ИИ (61-114), такође спомиње историјског Исуса. У свом делу "Епистулае" (Писма), у десетој књизи, у писму број 96. написаном 111. год. и упућеном цару Трајану, он спомиње особу под именом Исус Христ.
У том свом писму он пита цара за савет како да поступа у процесу прогона хришћана којег је требао предводити у Битинији, а на темељу римског закона о тајним друштвима. Слично попут Тацита и Светонија назива назива хришћане "заразом" и са презиром говори о њима, иако истовремено хвали њихове моралне врлине (честити, поштени, марљиви). Једини разлог да их се мрзи је тај што су они презирали друге (римске) богове и нису хтели приносити жртве пред царским киповима, и што су распетог човека знаног као Исус, називали својим Богом. Плиније пише:
"Никада нисам присуствовао испитивањима када се ради о преступима хришћана. Због тога не знам како и до ког степена их требам кажњавати, те како да о томе водим записник. Када су пред мене изводили неке са оптужбом да су хришћани, ја сам их као хришћане и кажњавао. Питао сам их јесу ли хришћани; и оне који су то признавали питао сам исто и по други и по трећи пут претећи им казнама; упорне сам кажњавао… Било је и таквих безумника које сам, будући да су римски грађани, одлучио послати у Рим… Оне који су били окривљени да су хришћани, или да су били хришћани, ослобађао сам кад су признали (римске) богове и чим су пред твојим ликом, који сам наредио да ту буде донесен заједно са киповима богова, принели жртве у тамјану и вину и уз то се одрекли и проклели Христа. Но, прави се хришћани не могу приволети ни на један од ових поступака. Други пак, који су били потказани, говорили су да су хришћани, а после се одрицали тога, изјављујући да су то некад били, али да су потом отпали, једни пре три, други пре много година, неки пре двадесет година. Сви су они частили твој лик и кипове богова и одрицали се Христа. Тврдили су, да је сва њихова кривица или заблуда у томе што су се одређених дана сакупљали пре зоре певали и славили Христа као Бога и обвезивали се заклетвом да неће чинити преступе, да ће се уздржавати од крађа, грабежи, прељуба, кршења задане речи, итд. Затим су се разилазили и поновно се сакупљали ради узимања хране, обичне и невине (уобичајне)… Овај посао, по моме схватању, заслужује да се о њему размисли, нарочито због броја оних којима прети опасност. Много људи свих узраста и свих звања и оба пола иду и одлазиће у пропаст. Зараза овог празноверја се почиње ширити не само по градовима, већ и по селима и засеоцима."
Цитирани одељак показује како је већ за време цара Трајана, на почетку другог века, број хришћана био толики да је то код римских власти изазивало озбиљну забринутост.
Треба запазити како су се хришћани састајали зато да би славили Христа и да би Му певали – Њему као Богу. Тај израз "царменqуе Цхристо qуаси Део" – певали су химне Христу као Богу – потврђује да Исус није измишљена фигура, већ стварна особа, будући да би у том случају било речено "Певали су химне своме Богу Христу". Међутим, Плиније зна да је Христ био човек, историјска особа, кога хришћани славе као свог Бога.
Овај Плинијев текст је немогуће оспорити, будући да га спомиње и сам Тертулијан у свом делу "Апологетицус", написаном око 197. год. Никако се не може ни тврдити да спомињање Христа у тексту није резултат личног Плинијевог истраживања, тј. да он тек преноси оно што је чуо од хришћана или "рекла казала". Плинију су хришћани очигледно представљали велик проблем у послу, и он је сигурно био добро упознат са њиховим веровањем и праксом. Плиније попут других римских писаца, спомиње Исуса сасвим нормално, као неког ко је био и познат и стваран.
4) Целзо
Римски филозоф Целзо је такође оставио сведочанство о историјском Исусу. У другом веку нове ере, упркос свим законским притисцима и физичким прогонима, хришћанство се већ толико раширило Римским царством, да га се покушавало зауставити са филозофским обарањем хришћанских учења. Ту је предњачио Целзо, чије аргументе још и данас преузимају разно-разни критици хришћанства. У своме делу "Логос алетхес" (Истинска наука), Целзо се трудио да Исуса опише у што лошијем светлу и негира његово месијанство. Међутим, с тиме је само оставио врло драгоцене податке о историјском Исусу, чиме је својим идеолошким следбеницима срушио концепцију заговарања митолошког Христа.
Према Целзову писању Исус се родио у сиромашној јеврејској породици. Мајка му је била Марија, а отац Пантера. Због сиромаштва је морао поћи на рад у Египат, где је учио и магијске вештине. Након тога се вратио у Палестину и објавио себе као Бога, Сина Божјег и Месију. (Звучи ли вам ова прича познато? Да, ово још увек пуни трасх таблоиде.)
Даље, у свом спису, Целзо напада Исуса директно, те му се обраћа: "Какав Бог, какав Син Божји, кад га отац није могао спасити од казне, а сам није био у стању да је избегне. Не, твоје рођење, твоја дела, твој живот, показују да си само човек!" Онда, Целзо набраја једанаест Исусових апостола, те расправља о Исусовим чудима. Он их не искључује, али их тумачи као магијску а не као Божју силу. Исус је чудотворно лечио, умножио хлебове, чак и дизао мртве у живот, али, према њему, таква чудесна дела су чинили и многи други.
Занимљиво је да Целзо чак износи и неке Исусове телесне карактеристике, каквих нигде не налазимо у Библији:
"Кад би апсолутно било потребно да се дух Божји утелови у човечје тело, онда би за ту сврху требала послужити барем позната личност, здрав, леп, снажан, утицајан човек који има мелодичан глас и говорничку вештину. Немогуће је да се човек који је одређен да утелови божанске врлине и мудрост не разликује од мноштва својим посебним особинама. А Исус је био обичан човек као и сви други: као што ви тврдите, био је ситан растом, неугледном спољашношћу и није имао племенитости."
Целзо, такође, потврђује да је Исус био убијен. Он каже да је Исус дозволио да буде ухваћен, одведен пред суд, понижаван, исмејаван, бичеван од војника и на крају осуђен на срамну смрт на крсту.
Касније, када је увидео да не успева обезвредити хришћанску веру у Исуса Христа, Целзо мења тактику, те од оштрог нападача и увредљивог ругача постаје углађени дипломата, и пише:
"Нека нико не мисли да предлажем да хришћани треба да буду присиљавани да се одрекну своје вере и да обмањују власт привидном вером и лажним одступањем. Људи прожети узвишеном мишљу и тежњом да се приближе Богу са којим се осећају сродни, достојни су поштовања."
Целзо након тога предлаже хришћанима да буду помирљиви, и према римским боговима и према култу цара. Целзо тако износи компромисно решење да хришћани споља узму учешћа у римским обредима и приношењу жртава, а да и даље поред тога држе своју веру, и да тако буде постигнут мир.
Шта још додати. Целзо је наступао као непријатељ и "из петних жила" се трудио доказати како је хришћанство једна лоша религија. Његово непријатељство још јаче утврђује аргумент о историјском Исусу, а поред тога потврђује и записана Еванђеља – тј. учење Новог завета.
5) Јосип Флавије
Јосиф Флавије је најпознатији Јеврејски историчар. У свом делу "Јеврејске старине" (Антиqуитиес 18,3) он пише о Јакову, "брату Исусовом", који се зове "Христ".
"У то време био је Исус, мудар човек, ако је уопште исправно да се назове човеком. Јер он је био неко ко је чинио изненађујуће подвиге… Он је био Христ… појавио се међу њима жив, трећи дан, као што су Божији пророци и прорекли, ову и још десет хиљада предивних ствари у вези њега."
Једна друга верзија текста каже:
"У ово време постојао је један мудар човек који се звао Исус. Његово понашање је било исправно и био је познат по врлинама. И многи људи међу Јудејима и међу другим нацијама су постали његови ученици. Пилат га је осудио да буде распет и да умре. Али они који су постали његови ученици, нису напустили његово учење. Они су објавили да се он појавио међу њима три дана после свог распећа, и да је био жив; према њима он је вероватно био Месија, о коме су пророци причали чуда."
Критичари тврде како је мало вероватно да би Флавије као Јеврејин тако лепо писао о Исусу, те да је неки ревни хришћанин преправио изворни текст, и да сада зато постоје две верзије истог одељка. Како год, ипак остаје чињеница да Флавије у оба текста спомиње историјског Исуса – стварну особу.
На једном другом месту Јосиф Флавије поново спомиње Исуса: "Зато је (свештеник Ана) сазвао Велико веће и пред њега извео Јакова, брата (Јевреји користе назив брат и за ширу родбину) Исусова, који је назван Христом, као и још неке друге које је оптужио за кршење Закона и дао га осудити на каменовање." Познато је, да је Исус био Јаковљев братић , тако и овај Флавијев навод изнова доказује историјског Исуса.
Међутим, критичари се труде да ово оспоре, те кажу да се у наставку текста спомиње да је Велики свештеник касније постао Исус Дамнеус; тако да се горе цитирани део заправо односи на тог Исуса Дамнеуса, док се горњи додатак "који је назван Христом" објашњава као касније убацивање неког хришћанина – преписивача. Међутим, оваква критика је неодржива јер хришћански писац Ориген већ на почетку трећег века на три места цитира тачно овакав текст, тј. "који је назван Христом", што је доказ да се ради о оригиналном тексту.
Значајно је споменути и то да Јосип Флавије спомиње многе личности из тог времена као Понтија Пилата и Јована Крститеља, а ове две особе су блиско везане за особу Исуса Христа, тако да ако су они историјске личности мора да је то и Исус.
6) Вавилонски Талмуд
Вавилонски Талмуд (Санхедрин 43а) потврђује Исусово распеће у вече на Пасху, и оптужбе против Христа да се бавио магијом и да је охрабривао Јевреје на отпадништво. У измењеном облику, у овом спису, дата су и имена Исусових ученика, спомиње се и Исусов брат Јаков, спомињу се чак и неки делови из Исусовог говора на гори.
Из овог историјског списа којег су саставили и строго чували Јевреји, јасно се закључује да је Исус постојао, а пошто је то Јеврејски документ, његови писци не гаје ни мало симпатија према Исусу и хришћанству. Све нам то опет даје потврду да је Исус историјска личност а не мит, да је заиста живео, учио, чинио чуда и за Пасху био разапет на крсту.
7) Луцијан из Самосате
Луцијан из Самосате је био Грчки писац другог века нове ере, који је оставио запис (Де морте Палегрини) да је Исус обожаван од стране хришћана, да је увео ново учење и да је због тога био разапет, да је Исусово учење подразумевало заједницу верника, да им је обраћење било јако важно, као и одрицање штовања других богова. По Луцију, хришћани су они који су живели у складу са Исусовим учењем, који су веровали да су бесмртни, као они који презиру смрт, спремни на самопредање и одрицање од материјалних добара.
Још историјских извора…
Споменули смо седам најпознатијих писаца – историчара старог света, али постоје још многи други директни или индиректни писани археолошки докази који су оставили трагове о историјском Исусу, као, на пример:
Мара Бар-Серафион потврђује да се Исус сматрао мудрим и часним човеком, за кога су многи мислили да је краљ Израела, да су га Јевреји убили, и да и даље живи кроз учење својих следбеника.
Талус Самарићанин је један од првих писаца који је споменуо Христа, већ око 52. године. Талус је коментарисао помрачење сунца које се догодило приликом Христовог распињања на крст (Мт. 27:45).
Јулије Африканац цитира историчара Талуса у једној својој дискусији (Постојећи списи, 18), о тами која је уследила при Христовом распећу.
Алексаменов графит – На зиду старог Рима, близу Палатинског брда, пронађен један графит – карикатура – који датира од првог до трећег века нове ере.
Ову слику је нацртао један римски војник да би се подсмевао другом војнику по имену Алексаменос, а који је био хришћанин. Он је нацртао распетог човека на крсту са магарећом главом а испод написао на грчком: "Алексаменос слави Бога".
Иако се на овој слици директно не спомиње Исусово име, више је него јасно да се овде ради о њему, јер већ смо спомињали да историјски записи из тог времена сведоче о томе да су хришћани славили Христа као Бога. Нема сумње, да је управо распети Исус предмет ругања римског војника. Војник који се подсмевао Алексамену због његове вере у Исуса, није ни слутио да је тиме оставио траг о историјском Исусу (1. Кор. 1:18-25).
Затим имамо право обиље гностичких списа (Еванђеље истине, Јованови апокрифи, Томино еванђеље, Расправа о васкрсењу, итд.) у којима се спомиње Исус Христ као историјска особа. У ствари, толико тога има да је могуће реконструисати Еванђеље само из свих тих раних извора.
Па ипак, можда највећи доказ да је Исус постајао јесте чињеница да су буквално на хиљаде хришћана – следбеника Христовог учења – у првом веку нове ере, укључујући 12 апостола, били спремни да дају свој живот као мученици за Исуса Христа. Људи ће умрети за нешто за шта верују да је истина, али нико не би желео да умре за нешто за шта зна да је лаж – само митска фигура.
Историја толико обилује чињеницама које иду у прилог постојања историјског Христа да данас више и нема озбиљног историчара (академика) који би се упустио негирање његовог постојања.
Нови завет
Дакле, може се закључити да постоји веома много доказа о постојању историјског Исуса Христа и то из писања која су изашла из пера нехришћана, али шта је са списима који су начинили хришћани првог века? Могу ли се они узети као валидни доказ?
Наравно, они се морају узети у обзир као историјски записи из првог века: (а) због обиља пронађених археолошких налаза (папируса) и због (б) тога што датирају много раније од других пронађених античких литерарних дела. Види "Може ли се веровати Библији?"
Упркос овоме, чести став скептика јесте да је Нови завет "фалсификат", да он "није оригинал", да је оригинални текст изгубљен, итд. Овакве тврдње уопште не могу опстати, када се зна да је најстарији откривени препис (папирус), један део, Еванђеља по Јовану који је откривен у египатској пустињи, и који датира с почетка другог века. Када се овај текст упореди са (неким каснијим грчким) текстом који данас имамо он не одступа ни једном речју од њега. Основано се може тврдити да су први хришћани веома рано имали све ове списе, и да је Нови завет до данашњих дана сачуван и очуван.
Исус је оставио јасне трагове у историји!
Упркос свим чињеницама, невероватно је да извесни атеисти и скептици и даље желе да тврде како Исус никада није живео, већ да је он само митска фигура коју је створила црква, тј. завера цркве. Ово мишљење се може мултимедијално видети у документарном филму Зеитгеист, који своје доказе у оспоравању историјског Христа и аутентичности Библије црпи из књиге "Тхе Цхрист Цонспираћ: Тхе Греатест Сторy Евер Солд" од Ацхарyа С. скептика и заступника Њу Ејџ филозофије.
Иако се на тврдње Зеитгеист-а сваки озбиљан академски ум може само насмејати, оне умногоме пријају оним умовима који нису склони критичком размишљању и сувише лењи да би и сами за себе пронашли истину.