Римокатолицизам

Ралф Вудроу
"ВАВИЛОНСКА МИСТЕРИЈСКА РЕЛИГИЈА"
Идеологија отпалог хришћанства

БАБYЛОН МYСТЕРY РЕЛИГИОН
бy Ралпх Wоодроw

САДРЖАЈ

1. Вавилон, извор лажне религије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
2. Обожавање мајке и детета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
3. Обожавање Марије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
4. Свеци, празници и симболи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
5. Обелисци, храмови и торњеви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
6. Да ли је крст хришћански симбол? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
7. Константин и крст . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
8. Реликвије римске цркве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60
9. Религијска превара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
10. Да ли је Петар био први папа? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74
11. Многобожачко порекло папске службе . . . . . . . . . . . 79
12. Неморалност неких папа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
13. Да ли су папе непогрешиве? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .101
14. Нељудска инквизиција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
15. “Господари над Божјом баштином” . . . . . . . . . . . . .114
16. Неожењено свештенство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .120
17. Миса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .127
18. Риба, петак и пролећни празник . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
19. Зимски празник . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146
20. Тајна мешавине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
4

ВАВИЛОН – ИЗВОР ЛАЖНЕ РЕЛИГИЈЕ

Вавилонска мистеријска религија је симболички описана у
последњој библијској књизи, Откривењу, као жена “обучена у
пур пур и скерлет и накићена златом, драгим камењем и бисерима.
У руци је имала златну чашу пуну гадости и прљавштине свога
блуда, а на челу јој је написано име: Тајна, Велики Вавилон, мајка
блудница и земаљских гадости”.1
Када Библија употребљава симболички израз “жена”, то често
пред ставља цркву. Тако се, на пример, права Црква упоређује са
чистом девицом, женом без љаге и нечистоће.2 Међутим, у
упадљивој супротности према правој Цркви, о жени из нашег текста
говори се као о нечистој и окаљаној жени – блудници. Ако ту симболику
применимо на религијски систем, јасно је да тај опис може
да представља само окаљану и палу цркву. Библија је назива “ТАЈ –
НА – ВЕЛИКИ ВАВИЛОН”.
У време када је Јован писао књигу Откривење, град Вавилон
је већ одавно био уништен. Од њега су остале само рушевине, као
што су то старозаветни пороци и прорекли.3 Ипак, иако је град Вавилон
био уништен, религијски појмови и обичаји који су настали у њему
наставили су да постоје и снажно се укоренили међу многим наро –
дима. Шта је била религија древног Вавилона? Како је изгледао њен
почетак? Које значење она има у модерно време? Какве везе
има с оним што Јован пише у Откривењу?
5

1.поглавље

Ако окренемо странице историје записане у Библији, у време
непосредно након Потопа, када су људи почели да се селе с истока,
“…нађоше равницу у земљи Сенар и населише се онде”.4 Баш ту,
у земљи Сенар, био је саграђен град Вавилон, па је та земља
постала позната као Вавилонија или касније Месопотамија. Тамо
су велике реке Еуфрат и Тигар наплавиле огромне количине плодне
земље, која је даровала обилне летине. Међутим, изгледа да је та
плодна долина вр ве ла од дивљих звери које су биле непрекидна
претња си гурности њеним становницима.5 Очигледно је да би у
таквој ситуацији свако способан да осигура заштиту од дивљих звери
био веома цењен од људи.
Тада се на сцени појавио вероватно снажан и интелигентан чо –
век по имену Нимрод (тј. Неврод), и постао успешан ловац див љих
жи вотиња. Библија о томе говори: “Хус роди Неврода; а он први би
силан на Земљи. Беше добар ловац пред Господом; зато се каже:
Добар ловац пред Господом као Неврод”.6
Очигледно је Нимродов успех у лову био разлог његовог уг –
леда међу његовим савременицима. Постао је моћник, први вла –
дар. Задобивши утицај и ауторитет, смислио је бољи систем заштите:
Зашто градове не организовати у царство? Очигледно је да је то
било Нимродово размишљање, јер нам Библија говори да је он и
организовао такво царство. “Почетак његовом царству беше Ва –
вилон и Орех и Архад и Халани, у земљи Сенару”.7 Прво царство
споменуто у Библији је управо Нимродово царство.
Колико год да је напредак који је увео Нимрод био добар за
његове поданике, ипак стоји чињеница да је он био безбожни вла –
дар. Име Нимрод долази од речи марад и значи “он се побунио”.8
Јеврејска енциклопедија (Тхе Јеwисх Енћцлопедиа) каже да је
Нимрод био “онај који је навео људе да се побуне против Бога”.9
Познати историчар Јосиф Флавије пише: “Нимрод је био тај који их је
подстакао на вређање Бога и непослушност према Њему… он
је такође постепено променио владавину у тиранију, не налазећи
други начин да одврати људе од страхопоштовања према Богу…
6
народ је био спреман да поступа
по Нимродовом налогу и саградили
су кулу не штедећи труд, не по –
казавши ни трунку немара у послу:
и због мноштва руку запослених
на изградњи куле, она је израсла вр –
ло високо… Место на ком су гра –
дили кулу сада се назива Вави лон”.10
Заснивајући своје закључке на
подацима који су дошли до нас кроз
историју, легенде и митологију, аутор
Александар Хислоп је детаљно опи –
сао како се вавилонска религија раз –
вила око традиција повезаним с
Ним родом, његовом женом Се –
ми рамидом и њеним сином Та –
му зом.11 Када је Нимрод умро,
пре ма старим записима, његово тело је било расечено на комаде и
разаслато у разне крајеве земље. Сличан обичај се спомиње и у
Библији.12
Након Нимродове смрти, која је била оплакана у целом Ва ви –
лону, његова жена Семирамида прогласила га је богом сунца.
Касније, када је родила сина Тамуза, прогласила је да је то дете
Нимрод који се поново родио (цртеж показује како је Тамуз био
приказиван у класичној уметности). Тамузова мајка је вероватно
чула пророчанство о Месији који треба да се роди од жене, јер је
то већ од давнина било познато.13 Тврдила је да је њен син зачет
на натприродан начин и да је управо он то обећано “потомство”,
Спа ситељ. У религији која је из тога настала, дете и његова мајка
постали су предмет обожавања!
Великим делом вавилонска религија се практиковала путем та –
јан ствених симбола, па се због тога и назива мистеријска религија.
На пример, златно теле је било симбол Тамуза, сина бога сунца. С
обзиром да се веровало да је Нимрод бог сунца, или Вал (Баал),
7
Тамуз
ватру су сматрали његовим земаљским представником. Због тога
су, као што ћемо касније описати, у његову част биле паљене све –
ће и ри ту алне ватре. Нимрод је био симболички приказиван и на друге
начине: ликовима сунца, рибама, дрвећем, стубовима и животи –
њама.
Вековима касније, апостол Павле даје опис који савршено при –
казује пут којим су кренули Вавилонци: “…иако су упознали Бога,
нису га као Бога славили ни захваљивали му, него су им мисли
постале јалове, а неразумно срце им се помрачило. Правећи се
мудри, постали су луди, па су славу бесмртнога Бога заменили
сликом и обличјем смртнога човека, птица, четвороножаца и
гмизаваца. Зато их је Бог у пожудама њихових срца препустио
нечистоти, да међусобно обешчашћују своја тела. Они су лажју
заменили Божју истину, па су славили и служили ономе што је ство –
рено, а не Створитељу…”14
Тај систем идолатрије проширио се из Вавилона на све народе, јер
су управо из Вавилона људи били расељени по својој Земљи (о томе
постоји извештај у Библији, 1. Мојсијева 11:9). Када су отишли из Ва ви –
лона, са собом су понели и идеју обожавања мајке и детета, и
разне мистеријске симболе. Светски путник, аналитички историчар Хе –
родот, сведочи о присутности те мистичне религије и њених обреда у
број ним земљама тадашњег света, па спомиње како је Вавилон
био првобитни извор из ког су потекли сви системи идолатрије.
Бунсен тврди да египатски религијски систем такође потиче из
Ази је и “древног царства у Бабелу” (Вавилону). У свом познатом
делу Ниневех анд итс Ремаинс (Нинива и њени остаци), Лејард
наводи да поседујемо заједничко сведочанство религијске и световне
историје, да је идолатрија која је настала на подручју Вави –
лоније најстарији од свих религијских система. Ове историчаре је Хислоп
цитирао у свом делу.15
Познато је да је Рим, када је постао светско царство, у свој
систем асимиловао божанства и религије из разних паганских зема –
ља над којима је владао.16 Како је Вавилон био извор многобо –
жачке религије у тим земљама, јасно нам је да је рана религија
8
паганског Рима била заправо вавилонска религија која се, у зем –
љама које је захватила, развила у различите облике са различитим
именима.
Имајући то на уму, запазимо да је управо у време када је Рим
владао светом био рођен, умро и васкрсао Исус Христос – по Библији
истински Спаситељ. Вазневши се на небо, послао је Светог Духа и основао
новозаветну Цркву на земљи. Читајући библијску књигу Дела
апостолска можемо да видимо како је у то време Бог обилно
благословио свој народ. Мноштво људи је приступило Цркви – правој
Цркви. Бог је својој речи дао потврду великим знацима и чудима.
Истинско хришћанство, вођено Светим Духом, проширило се светом
попут преријског пожара. Запосело је планине и пребродило мора,
учинило је да задрхте цареви и тирани. За прве хришћане је речено да су
преокренули свет наглавачке – толика је била снага њихове поруке и
духа.
Међутим, убрзо су се појавили појединци који су себе уздизали
за “господаре” над Божјим народом, уместо да то препусте
Светоме Духу. Уместо да побеђују “духом и истином”, као у
почетку, људи су почели да уносе у Цркву своје властите идеје и
методе. Чак и у рано доба Цркве, када се тек писао Нови завет,
постојали су покушаји да се пагански обичаји припоје хришћанству.
Апостол Павле помиње да је “тајна безакоња” у његово време
већ била на делу, да ће доћи “отпад” и да ће неки “отпасти од вере
и пристати уз преварне духове и ђаволске науке” – лажна много –
божачка учења.17 У исто време Јуда пише посланицу у којој опо –
ми ње људе да се боре “за веру која је једанпут заувек предана
светима” јер су се увукли “неки људи” који су покушавали да унесу
елементе који нису били део праве вере.18
Хришћанство се нашло лицем к лицу с вавилонском много бо жач –
ком религијом, која је била у различитим облицима укорењена широм
Римског царства. Рани хришћани су одбијали да имају било шта заједничко
с њеним обичајима и веровањима. То је био један од раз –
лога због ког су постали предмет окрутних прогонстава. Многи
9
су, на темељу лажних оптужби, бацани лавовима, спаљивани на
ломачама, и били мучени и убијани на разне друге начине.
Међутим, у 4. веку су започеле велике промене – римски цар
је постао присталица хришћанства. Царством је пронесена импе –
раторова наредба о прекиду прогона хришћана. Бискупима је
указана велика част, а Црква је почела да прихвата световно признање
и власт. Међутим, за све то је требало платити високу цену. С
много божачком религијом је направљен низ компромиса.
Умес то да Црква буде одвојена од света, она је постала део
овог светског политичког система. Указавши јој наклоност, цар је
захтевао водећу улогу у Цркви, будући да је у паганству вла –
дало уверење да су владари божији намесници или чак и сама бо –
жанства. Од тог тренутка, посебно у Риму, у хришћанство улазе
разни многобожачки обичаји. Верујемо да ће странице које следе
показати да је управо та мешавина произвела систем који је данас
познат као Римокатоличка црква.
Не сумњамо да постоје многи племенити, искрени и побожни
католици, нити је наша намера да потцењујемо или исмевамо било
кога са чијим се уверењима не слажемо. Уместо тога, надамо
се да ће ова књига инспирисати људе, без обзира којој цркви припадали,
да одбаце вавилонске доктрине и обичаје, и да потраже веру
која је “једном заувек била предана светима”.
10

ОБОЖАВАЊЕ МАЈКЕ И ДЕТЕТА

Један од најизразитијих примера који показује како вавилонска
многобожачка религија траје до нашег времена, може се видети
у начину на који је Римска црква увела поштовање Марије по
угледу на древно обожавање богиње Мајке.
Прича о мајци и детету је била веома позната у древном Ва –
ви лону. Бројни вавилонски споменици приказују богињу Мајку,
Семирамиду, с дететом Тамузом на рукама.19
Кад су се Вавилонци раширили по раз –
ним деловима света, са собом су понели
и обичај обожавања “божанске мајке” и
њеног детета. То објашњава зашто су
многи народи практиковали неки облик
обо жавања мајке и детета, ве ковима
пре него што се родио прави Спаситељ, Исус
Христос. У различитим земљама где се то
обожавање проширило, “мајка и дете” су
били називани различитим именима јер, се –
тимо се, у Бабелу (Вави лону) су настали
различити језици. Тако Кинези имају боги –
њу мајку коју зову Шингму или “Света
Мајка”. Приказивана је с дететом на ру –
кама и зрацима славе око главе. Стари
Германи су обожавали девицу Хер ту,
11

2.поглавље

ко ја је такође била приказивана с
дететом на рукама. Скадинавци су је
на зи вали Диса, Етрурци Нутриа, а међу
дру и ди ма је била обожавана под
име ном Вирго Патитура или “Мајка
Божја”. У Индији је била позната као
Индрани, и такође је, попут раније
споменутих, била при ка зивана с дететом
на рука ма, као што то видимо на
приложеној илустрацији.
Грцима је богиња Мајка била
поз ната под именом Афродита или Це –
рес, Сумерцима Нана, а својим обо –
жаватељима у старом Риму као Ве –
нера или Фортуна, а њено дете као
Јупитер.20 Приложена илустрација при ка –
зује мајку Деваки и дете Кришну.
Вековима су Иси, “Велика богиња” и њено дете Исвара били обо –
жавани у Индији где су им подизани храмови.21 У Азији је мајка била
позната као Кибела, а дете као
Де иоус. “Али без обзира на њено
име или место”, говори један писац,
“она је била Ваалова жена, деви –
чанска краљица неба, која је родила
плод, иако никада није заче ла.”22
Када су се Израелци одметнули
од Бога, такође су се окаљали
обо жавањем богиње Мајке. О
то ме читамо у Књизи о судијама
2:13: “Оставише Господа и служише
Валу и Астароти.” Астарота или Ашто –
рет је име под којим је богиња
Мајка била позната израелском
народу.
12
Индрани с дететом
Деваки и Кришна
Жалосно је и помислити да су они који су познавали правога Бога
отишли од њега и обожавали незна божачку “мајку”. Ипак, управо то
је оно што су увек изнова чинили.23 Један од назива под којим је
ова богиња била позната међу њима био је “царица неба”.24 Про –
рок Јеремија их је укорио због тога што је обожавају, али су се они
побунили против његовог упозорења.
У граду Ефесу је “велика мајка”
би ла позната као Дијана. Њен храм у
том граду је био једно од седам ве –
ликих чуда античког света. Међутим,
она није била обожавана само у Ефесу,
већ и у целој Азији и тадашњем позна –
том свету.25
У Египту су је називали Изида, а ње –
но дете Хорус. Египатски религијски спо –
меници често је приказују с дететом
Хо русом које седи у њеном крилу.
То лажно богослужење које се
про ширило из Вавилона међу остале на –
ро де под различитим именима и обли ци –
ма, коначно се учврстило у Риму и ши –
ром Римског царства. Један познати писац на следећи начин говори
о том раздобљу: “Обожавање Велике Мајке… било је врло популарно
у Римском царству. Натписи показују да су њих двоје
(мајка и дете) примали божанске почасти… не само у Италији
(посебно у Риму) већ такође и у провинцијама, нарочито у Африци,
Шпанији, Португалији, Француској, Немачкој и Бугарској”.26
Исус Христос је утемељио праву новозаветну Цркву баш у то
доба кад је обожавање “божанске мајке” било посебно изра же –
но. Нажалост, у трећем и четвртом веку почело је удаљавање од
првобитне вере. Црква је почела да тоне у апостазију, на коју су
апостоли правовремено упозоравали. У том периоду је много
паганских елемената било придодато хришћанству.
13
Изида и Хорус
У ту такозвану “цркву” били су примани необраћени пагани и
у бројним случајевима им је било допуштено да наставе с практиковањем
многих својих многобожачких обреда и обичаја, уг –
лав ном с мало измена и ограничења, да би њихова уверења
изгледала што сличнија хришћанској науци.
Један од најбољих примера таквог преузимања елемената из
паганске религије је дозвољавање званичне цркве да се настави
обожавање богиње Мајке – с неким мањим изменама и уз
ново име. Као што смо рекли, многи пагани су били привучени
хришћанству, али је њихово обожавање богиње Мајке било толико
укорењено да нипошто нису хтели да га напусте. Црквене вође су
увиделе да би ако у хришћанству пронађу сличности са обожава –
њем богиње Мајке увелико могли да увећају број верника. А ко
би могао да надомести “велику мајку” из паганске религије? На –
равно, најло гичнији избор је представљала Марија, Исусова мајка.
Зашто не допустити људима да наставе с клањањем и молитвама
богињи Мајци, ако је називају Маријом уместо имена под којима
је до тада била позната. Очигледно је да су тако размишљали,
јер је управо то оно што се догодило. Постепено, богослужење
ко је је било повезано с паганском “мајком” било је пренесено
на Марију.
Међутим, обожавање Марије није било део изворне хриш ћан –
ске вере. Очигледно је да је Исусова мајка Марија била посвећена
и побожна жена, посебно изабрана да понесе тело Спаситеља, али
ипак, ниједан од апостола, а ни сам Исус, нису ни наговестили идеју
да Марију треба на посебан начин поштовати или обожавати. Како
то Енциклопедија Британика наводи, на Марију није стављан ника –
кав нагласак током првих векова постојања Цркве.27
Та чињеница је призната и од стране Католичке енциклопедије
(Тхе Цатхолиц Енћцлопедиа): “Служба Нашој Блаженој Госпи…
тре ба се посматрати као практична примена доктрине Заједништва
Светих. Очигледно је да та доктрина, барем експлицитно, није са –
држана у ранијим формама Апостолског Веровања (Креда), па
нас не треба изненадити што у првим вековима хришћанства не сус-
14
рећемо никакве јасне трагове култа Блажене Девице – поштовање
Марије део је каснијег развоја.”28 Тек у Константиново доба, у
почетку четвртог века, Марију су почели да сматрају неком врс –
том божанства.
Чак и црква је у том раздобљу са негодовањем гледала на
такав облик обожавања, што је евидентно према Епифанију (403.
год.), који је оптужио неке особе из Тракије, Арабије и многих дру –
гих места да обожавају Ма –
рију као божанство и приносе
јој колаче у њеном храму.
“Њој треба исказати част”, ре –
као је Епифаније, “али нека се
ни ко не кла ња Марији.”29 Ме –
ђу тим, не само да се у институцији
која је данас позната
као Римокатоличка црк ва толе –
рише то обожавање, већ је пос –
тало део службене науке на
концилу у Ефесу 431. године.
У Ефесу?! Управо у том
граду је од памтивека Ди ја –
на обожавана као богиња
де ви чанства и мајчинства!30
Она је пред стављала природне
силе плод ности, па је због
тога била приказивана с
мнош твом гру ди. Глава јој је
била украшена кру ном у об –
лику куле, симболом Вави лон –
ске куле.
Кад људи вековима прак –
ти кују неку веру, онда им је
тешко да је се одрекну. Тако
су размишљале и црквене вође
15
Ефешка Дијана
у Ефесу у време када је црква почела да залази у кривоверје.
Мислили су да би могли придобити више обраћеника ако им дозволе да
задрже своја веро вања у вези с богињом Мај ком, ако се нађе
мо гућност да се она стопе с хриш ћан ством и ако се користи Ма –
ријино име.
Међутим, то није био Божји начин. У време кад је Павле
боравио у Ефесу, с многобожачком религијом нису били прављени
никакви компромиси. Људи су се обраћали Богу и након тога уништавали
кипове богиње који су били у њиховом власништву.31
Трагично је да је ефеска црква у каснијим вековима направила
компромис и прихватила један облик обожавања богиње Мајке,
који је на крају и концил у Ефесу учинио делом службене науке
цркве! Колико је само у тој одлуци очигледан пагански утицај.
Следећи показатељ да се поштовање Марије развило из не –
кадаш њег обожавања богиње Мајке, налазимо у називима који
су јој дати. Марија се често назива Мадона. Према аутору Хислопу,
тај израз је превод једног од имена под којим је била позната вави –
лонска бо гиња. Када је проглашен божанством, Нимрод је постао
познат као Вал (Баал); тада је име његове жене, женског божанства,
еквивалент од Баалти, женског облика имена Баал. Тај назив не
значи ништа друго него “Моја Госпа”! У латинском језику има об –
лик Меа Домина, што је у италијанском изобличено у познати назив
Мадонна!32 Међу Феничанима је богиња Мајка била позната као
Морска Госпа33 па се чак и то име даје Марији, иако она нема
никакве везе с морем.
Свето писмо јасно говори да постоји само један посредник
између Бога и људи, “човек Исус Христос”.34 Ипак, римокатолицизам
учи да је Марија такође “посредник”. Молитве Марији играју
врло важну улогу у католичком богослужењу. У Светом писму
свакако не постоји основа за ту праксу, а врло добро је познато
да тај концепт није стран веровањима повезаним с богињом
Мај ком. Једно од њених имена је било и Мyлитта, што значи
посредница. Марија се често назива и “Краљицом неба”, иако
Исусова мајка Марија није краљица неба. “Небеска царица” је било
16
име богиње Мајке која је обожавана вековима пре Маријиног
рођења. У време пророка Јеремије људи су обожавали “небеску
царицу” и практиковали ритуале који су били њој посвећени. У књизи
пророка Јеремије 7:18-20, пише следеће: “Синови купе дрва, а
очеви ложе огањ, и жене месе тесто да пеку колаче царици не –
беској…”
Једно од имена под којим је била позната Изида било је Мајка
Божја. Касније су александријски теолози то име дали Марији. Она је,
свакако, била Исусова Мајка, али само у смислу његове људске
природе. Оригинално значење имена Мајка Божја је нешто више од
тога. То име имплицира узвишен, глорификован положај Мајке у од –
носу на Исуса, а римокатолици су подучавани да Марију сматрају
управо таквом.
Лик богиње Мајке с дететом на рукама био је толико снажно
урезан у паганску мисао да је у време отпада од библијске вере,
према наводу једног аутора, “древни портрет богиње Изиде и
детета Хоруса напокон био прихваћен, не само у схватању на –
ро да, већ и путем формалног бискупског одобрења – као портрет
Девице и њеног детета.”35 Изида и њено дете
често су били приказивани у оквиру од цвећа, а
то је, такође, и пракса везана уз Марију, што
је добро знано онима који су проучавали
сред њовековну уметност.
Астарота, феничанска богиња плодности,
повезивана је с полу месецом, као што то
видимо на овој старој медаљи. Изида, египат –
ска богиња плодности, приказивана је како
стоји на полумесецу са звездама које јој окружују главу.36 У
римокатоличким црквама широм Европе постоје Маријине слике на
којима је приказана на потпуно идентичан начин. При ложена илустрација
на следећој страни (каква се налази у католичким катехизмима)
приказује Марију са дванаест звезда које јој окружују главу,
и са полумесецом под ногама!
17
Астарота
На бројне начине во –
ђе пале цркве су поку ша –
вале да Марију учине на –
лик на паганску богињу
и уздигну је на ниво бо –
жанства. Као што су па –
га ни имали кипове боги –
ње, тако се почело са из –
рађивањем Маријиних ки –
пова. Не само то, у не –
ким случајевима су баш ти
исти кипови који су били
обожавани као Изида с
дететом, једноставно
били преименовани у Ма –
рију и дете Христа. “Када је хриш ћанство тријумфовало”, го вори је –
дан аутор, “те слике и кипови су постали прикази Мадоне и детета, без
икак вог преки да у континуитету: у ствари, нема археолога који би
нам данас могао рећи да ли неки од тих обје ката обо жавања
представ ља јед но или друго.”37
(Победом хриш ћан ства, Изидин култ је био при крају “…а ипак су
његови дубоки трагови преживели у хришћанским обичајима. Изидине
ки пове требало је само из ме нити у имену да би пос тали кипови
девице Марије.” Стеwарт Пероw не, Римска митологија у издању
“Отокар Кершовани” 1986. године, прим. прев.)
Многи од тих преименованих кипова носили су круне и били
накићени драгуљима, на потпуно исти начин као и кипови хиндуских
или египатских девица. Међутим, Исусова мајка Марија није
била богата.38 Одакле онда долазе ти драгуљи и круне које можемо
видети на киповима који наводно њу представљају?
Путем неких врло очигледних и неких других мање или више
прикривених компромиса, обожавање древне “мајке” продужило
се под окриљем пале цркве, при чему су дотадашња имена само
замењена Маријиним именом.
18

ОБОЖАВАЊЕ МАРИЈЕ

Можда највећи доказ да се обожавање Марије развило из
некадашњег култа паганске богиње Мајке, налазимо у чињеници
да је у паганској религији мајка била обожавана у једнакој
мери како и њен син, па и више од њега.
Та чињеница је главни кључ за решавање загонетке “тајна Ва –
ви лон”! Истинско хришћанство учи да је Господ Исус, и само Он –
пут, истина и живот; да само Он може да опрости грехе; да је само
Он живео животом који никад није био замрљан грехом и да је Он
тај кога требамо обожавати, а нипошто његова мајка. Међутим,
римокатолицизам на многе начине узвисује и Мајку, показујући
тако да је паганство извршило утицај на њега.
Можемо путовати широм света, и ако навратимо у масивну
ка тедралу или сеоску капелицу видећемо да Маријин кип заузима
истакнути положај у њој. У мољењу крунице, молитва “Здраво
Маријо” моли се девет пута више него молитва “Оче наш”. Католици
су научени да је разлог за молитву Марији тај да она може пренети
молбу своме сину Исусу, па ће Он, будући да му је она мајка,
због ње услишити тражење. Закључак који произилази из тога је да Ма –
ри ја поседује више разумевања и сажаљења, и да је милостивија од
свог сина Исуса. Савршено је јасно да је та мисао управо супротна
учењу Светога писма, па ипак се често понавља у католичким
списима.
Познати римокатолички писац Алфонс Лигуори опширно пише о томе
да су успешније молитве упућене Марији него Христу. Успут речено,
Лигуори је 1839. године од стране папе Грегорија XИВ канонизован,
19

3.поглавље

проглашен свецем, а папа Пије ИX га је прогласио доктором Ка –
толичке цркве. На једном месту у својим списима он описује за –
мишљену сцену у којој грешник види двоје степеница како висе са
неба. Исус је на врху једних степеница, док је Марија на врху
дру гих. Када је грешник покушао да
се попне на прве степенице уг ле –
дао је Христово гневно лице па је
по ражен пао са њих. Када је након
тога почео да се пење на Маријине
степенице, попео се врло лако, а она
га је срдачно дочекала, увела у не –
бо и представила Христу! Тада је све
било у реду. Сврха ове приче је да
по каже како је много лакше и ус –
пеш није доћи Христу уз Маријино
пос редовање.39
Исти писац је рекао како грешник
ко ји се осмели да дође директ но
Хрис ту може то да учини само с осе –
ћа њем ужаса пред његовим про к –
летством. Али, ако упути молитву Де –
ви ци, она само треба своме сину да “покаже груди које је сисао”
и њега ће тренутно напустити гнев!40 Такво резоновање је у ди –
ректној супротности са примером из Светог писма. “Блажена је
утроба која те је носила”, рекла је једна жена Исусу, “и дојке које си
сисао!” “Ипак су више блажени они који служају Божју реч и држе је”,
одговорио је Исус!41 Са друге стране, такве идеје о грудима нису
биле стране обожаватељима паганске богиње Мајке. У архео –
лошким истраживањима су ископани њени кипови на којима су гру –
ди често екстремно велике у односу на тело, а у случају Дијане,
да би се симболизовала њена плодност приказивана је са, ни више ни
мање него – стотину груди!
Следећи пример успостављања праксе глорификовања Марије,
мо жемо видети у доктрини “безгрешног зачећа”. Ту доктрину је
20
“Јакопоне да Тоди пред
блаженом Девицом”, према
дрворезу из 1490. године
1854. године дефинисао и успоставио папа Пије ИX, а у њој се тврди
да је блажена Девица Марија “у тренутку свог зачећа… очувана
имуном од све љаге првобитног греха.”42 Изгледа да је то учење
само још један покушај да се Марија представи што више налик па –
ганској богињи, јер се у старим митовима такође веровало да је
богиња била натприродно зачета! Приче се разликују од народа до
народа, али све говоре о натприродним догађајима у вези њеног
доласка на свет, те да је била супериорнија у односу на обичне
смртнике, да је била божанског порекла. Постепено, да учење о
Марији не би било инфериорно у односу на оно о богињи Мајци, било
је нужно учити да је Маријин долазак на свет такође укључивао
натприродни елемент.
Да ли је учење да је Марија рођена “без љаге првобитног гре –
ха”, засновано на Библији? Одговорићемо на то питање речима
Католичке енциклопедије. “Директан или категорички и уверљиви доказ
те догме не може се пронаћи у Светоме писму.” На истом мес –
ту је истакнуто да су те идеје доживеле постепени развој унутар
цркве.43
Треба истаћи да је ово основна и можда најважнија разлика
између римокатоличког и библијског погледа. Римокатоличка
црква је, као што и сама признаје, вековима расла и развијала се на
мноштву традиција и идеја приманих кроз све те векове од црк –
вених отаца и из Светог писма, па чак и на веровањима прихваћеним
из паганства (ако су могла бити христијанизована). Кон –
цепти из свих тих различитих извора били су мешани и развијани на
црквеним конци лима, да би коначно постали догме. Са друге
стра не, гледиште које су библијски религиозни људи покушали да
обнове је пов ратак Библији као најисправнијој основи за доктрине,
и прихватање идеја које су се развиле у касијим вековима у оној
мери у којој су у складу са Библијом.
Ако се вратимо Библији, можемо да закључимо да не само да
у њој не постоји било какав доказ да је Марија зачета без греха,
већ она тврди управо супротно. Иако је Марија била од Бога иза –
брана као побожна и морална жена, девица, она је била људско
21
биће као и било који члан Адамовог рода. “Сви су згрешили и тако су
лишени славе Божје”,44 а једини изузетак је био Исус Христос. Марији је
требао Спаситељ као и свим осталим људима и то је отворено признала
када је рекла: “…обрадова се дух мој Богу, моме спаситељу.”
45
Ако је Марији требао Спаситељ, онда је јасно да она сама није
била Спаситељ. Ако јој је требао Спаситељ требало јој је и спасење,
опроштење и откупљење, као и свим људима.
Да би Христос био особа са божанском природом, није било
нужно да његова мајка буде нека врста узвишене божанске
особе. По Библији, Исус Христос је био божанског порекла јер је био
јединородни Божји Син – његова божанска природа потиче од његовог
божанског Оца.
Тврдња да је Марија била супериорнија у односу на друга
људска бића није била део Исусове науке. Једном приликом, када
је неко споменуо његову мајку и браћу, Исус је упитао: “Ко је
моја мајка, и ко су моја браћа?”, и тада је, испруживши руку
према својим ученицима, одговорио: “Ево моје мајке и моје
браће! Јер ко год чини вољу Оца мога који је на небесима, он је
брат мој и сестра и мајка.”46 Ове речи потпуно јасно показују да
је свако ко живи у складу са Божјом вољом недвосмислено на
истом нивоу с Маријом.
Свакодневно, по целом свету, католици моле “Здраво Ма –
ријо”, круницу “Анђеле чувару”, “Литаније блаженој Девици Марији”
и друге молитве. Помноживши број тих молитава са бројем католика
који их свакодневно изговарају, неко је израчунао да Марија тре –
ба да саслуша око 46.000 молитава у секунди! Иако је очигледно
да осим Бога то нико други не може, многи ипак верују да Ма –
рија чује све те молитве, па је и то један од разлога због чега је
било нужно уздићи је на ниво божанства, било то библијски засновано
или не.
У покушају да оправдају мишљење да је Марија толико уз ви –
шена, неки наводе речи које јој је упутио анђео Гаврило: “Блажена
си међу женама”. Међутим, то не може да буде разлог да се
22
Ма ри ја сматра божанском особом. Вековима пре него је Марија
била благословљена тим речима, сличним благословом је била
поздрављена и Јаиља, жена Евера Кенијина. За њу је било речено:
“Благословена међу женама Јаиља, жена Евера Кенијина”.47
Пре Педесетнице, дана када се Свети Дух излио на апостоле,
Марија се састајала са осталим ученицима очекујући са њима обе –
ћаног Светог Духа. Читамо да су се апостоли “истрајно и јед но –
душно молили Богу заједно са женама и Маријом, Исусовом мај –
ком, и његовом браћом”.48 За католичку мисао у вези Марије
карактеристични су покушаји да јој се да централно место, као што
то показује и горња илустрација из Оффициал Балтиморе Цатецхисм
(Службени балтиморски катехизам).49
Као што врло добро знају сви који читају и проучавају Библију,
ученици том приликом нису чекали Марију, они су очекивали свог
васкрслог и вазнесеног Господа Исуса Христа да на њих излије дар
Светога Духа. На цртежу такође примећујемо Духа Светога (у
лику голуба) како лети изнад Марије. Међутим, по извештају Светог
писма, једина особа на коју је икада слетео голуб био је Исус, а не
његова мајка. Али, добро је познато да је паганска девичанска
богиња Јунона често била приказивана са голубом на глави, као
што је то био случај и са Астаротом, Кибелом и Изидом!50
23
Следеће покушаје да се Марија глорификује налазимо у римокатоличкој
доктрини о трајном девичанству. То је учење да је Марија
остала девица целог свог живота, али као што то Енциклопедија
Британика објашњава, доктрина о трајном девичанству девице
Ма рије није постојала у првих триста година након Христовог вазнесења.
Све до концила у Калцедону 451. године, та измишљотина
није била званично призната од стране Рима.51
Према Светом писму Исусово рођење је било резултат натприродног
зачећа без учешћа земаљског оца.52 Након Исусовог
рођења Марија је родила још деце која су била природно потомство
из њеног брака са Јосифом. Исус је био Маријин син првенац,53
што не значи да је био и њено једино дете, већ се намеће зак –
ључак да је касније имала и другорођено дете, а вероватно и треће
итд. Свето писмо спомиње четири Исусова брата: Јакова, Јосију,
Симона и Јуду.54 Када су се становници Назарета чудили откуда
Исусу толика “премудрост и моћ”, они спомињу и његове сестре
говорећи: “Нису ли и његове сестре све код нас?”. Реч сестре је у
множини, па тако знамо да је Исус имао најмање две, а можда
и више сестара, пошто овај текст говори о свим његовим сестрама.
Уобичајено је да, ако говоримо о две особе употребљавамо реч
обе, а не све. Може се закључити да Свето писмо говори о најмање
три сестре. Дакле, ако је Исус имао четири брата и три сестре,
полубраћу и полусестре, тада је могуће да је Марија родила ос –
моро деце.
Писмо каже да је Јосиф “…не позна док не роди сина, коме
на дену име Исус”.55 Јосиф је “није познао” до Исусовог рођења,
но на кон што је Исус био рођен, Марија и Јосиф су почели да живе као
муж и жена, па им се родило још деце. Тврдња да је Јосиф сачувао
Мари ју тако да је остала девица целог живота, у потпуној је суп –
ротности са Библијом.
Кроз време отпадања од истините вере, а да би се Марија што више
поистоветила са паганском богињом Мајком, измишљено је да се
Маријино тело није распало, већ да је у телу узнесена у небо и да је
сада “краљица неба”. Све до 20. века доктрина о Маријином вазне-
24
сењу није била званично успостављена од стране Римокатоличке
цркве. Тек је 1951. године папа Пије XИИ прогласио да се Маријино
тело није распало, већ да је пренешено у небо.56 Речи светог
Бернарда овако сумирају тај став Римокатоличке цркве: “Трећи дан
након Ма ријине смрти, када је свето тело било узнесено у небески
рај… гроб није имао моћ над оном која је била безгрешна… Али,
није било довољ но да Марија буде само прихваћена у небо. Она
није могла бити само обичан становник неба… она је поседовала
достојанство недостижно чак и највишим арханђелима. Марија је била
крунисана од стране вечног Оца: постављена је на престо с десне
стране своме сину… Сада, из дана у дан, из сата у сат, моли за нас,
постиже милост за нас, чува нас од опасности, штити нас од искушења,
излива на нас благослове.”
Све такве идеје у вези Марије повезане су са веровањем да
је она била телесно вазнесена на небо. Наравно, Библија не гово –
ри апсолутно ништа у вези Маријиног вазнесења. Управо супротно
томе, Јован пише: “Нико се не попе на небо, осим оног који сиђе
с неба, Син човечији…”57
Само је Исус Христос тај који седи Богу с десне стране. Он је
тај који излива благослове на људе, а не његова мајка.
У уској вези са молитвама Марији је и предмет назван круница,
ланчић састављен од петнаест секција ситних куглица од којих је
свака секција означена једном дебљом куглицом. Крајеви лан –
чића спојени су медаљицом с утиснутим Маријиним ликом, за коју
је спојен кратак ланчић на чијем се крају налази распело. Куглице
на круници служе за бројање молитви, молитви које се непрекидно
по нављају. Иако је тај предмет у широкој употреби у Римо ка то –
личкој цркви, познато је да не потиче из хришћанства, већ је и раније
био познат у многим земљама. Католичка енциклопедија наводи:
“У скоро свим земљама сусрећемо се са нечим што представља
бројанице молитава или крунице”. Даље наставља с набрајањем
бројних примера, укључујући ту и кипове из древне Ниниве: две
кри лате жене с круницама у рукама, које се моле пред светим др –
ветом. Вековима се међу муслиманима за набрајање Алахових
25
имена употребљава огрилица са 33, 66 или 99 куглица. Марко Поло је
био врло изненађен кад је у 13. веку видео како малабарски краљ
користи бројаницу од драгог камења за бројање својих молитви.
Фрањо Ксаверски и његови пратиоци такође су били запањени када
су видели да су крунице познате и блиске јапанским будистима.58
Око 800 година пре Христа међу Феничанима је низ куглица,
који је представљао круницу, коришћен у обожавању Астароте или
Аштарте, богиње Мајке.59 Круница се може видети и на старом фе –
ничанском кованом новцу. Брамани још од давнина користе
бро јанице са више десетина или стотина куглица. Поштоваоци индиј –
ског бога Вишне дају својој деци бројанице са 108 куглица. Сличну
бројаницу користе и милиони будиста у Индији и Тибету. Шивини обожаватељи
користе бројаницу уз помоћ које понављају, ако је мо –
гуће, свих 1008 имена свог божанства.60
Низови куглица за набрајање молитава су били познати и у ма –
ло азијској Грчкој. По мишљењу аутора Хислопа, таква је била на –
мена огрлице која се може видети на Дијанином кипу. Он такође
истиче да су посебне огрлице које су у старом Риму носиле жене,
такође служиле за набрајање и памћење молитава, а називале су
се мониле, што је значило “подсетник”.61
Најважнија и најучесталија молитва крунице је “Здраво Ма –
ријо”, која гласи: “Здраво Маријо, милости пуна, Господ с тобом,
благословена ти међу женама и благословен плод утробе твоје
Исус. Света Маријо, мајко Божја, моли за нас грешнике сада и на
час смрти наше, амен.” Католичка енциклопедија истиче да “постоји
слабашан или никакав траг молитве Здраво Маријо као прихваћене
формуле побожности пре 1050. године.”62 Комплетна круница
укључује 53 молитве “Здраво Маријо”, 6 молитви “Оче наш”, 5 “Отај –
става”, 5 меди тација о отајствима, 5 “Слава Оцу” и “Апостолско ве –
ровање”. Може се запазити да се “Здраво Маријо” понавља скоро
девет пута чешће него “Оче наш”. Може ли молитва коју су саставили
људи, а упућена је Марији, да буде девет пута важнија и де –
лотворнија од молитве упу ћене Богу, коју нас је научио Исус?
26
Обожаватељи богиње Дијане стално су понављали религијску
фразу, као на пример у Ефесу када су “повикали сви у глас, и викаху
око два сата: велика је Дијана Ефеска!”63 Исус је говорио да је
такво понављање молитве пагански обичај. “Кад се молите”,
рекао је он, “не умножавајте празне речи као пагани, који мисле
да ће због мноштва својих речи бити услишени. Не будите као они,
јер зна Отац ваш шта вама треба и пре ваше молитве”.64 У том
одељку Светог писма Исус јасно упућује своје следбенике да не
моле једну молитву понављајући је у недоглед. Значајно је да
запазимо да им је управо након тога упозорења рекао: “Овако
се дакле молите: Оче наш, који си на небесима…”, па је предао
својим ученицима пример молитве, коју ми називамо молитвом
“Оче наш”. Исус је ову молитву истакао као супротност паганским
молитвама, па ипак су римокатолици касније били научени да моле
ту молитву по нав љајући је. Али, ако је то молитва која се не треба
узас топце понављати, колико то онда тек важи за молитву Марији,
молитву коју је измислио човек. Учење молитви напамет и њихово
понављање у недоглед уз помоћ крунице, више личи на про –
веру памћења, него на спонтано обраћање Богу из срца.
27

СВЕЦИ ПРАЗНИЦИ И СИМБОЛИ

Као додатак молитвама упућеним Марији, римокатолици
такође поштују и разне свеце, којима се и моле. Према католичком
схва тању то су мученици или други значајнији људи из цркве, које
су папе након њихове смрти прогласиле свецима.
У многим умовима реч “светац” означава особу која је
постигла неки посебан степен побожности, Христовог следбеника
коме нема премца. Међутим, према Библији, сви истински религиозни
су свеци, чак и они којима, на жалост, недостаје духовна
зрелост и сазнања. Тако су Павлова писма религиозним људима у
Ефесу, Филиби, Ко рин ту или Риму, била упућена “светима”.65 Свети су,
као што се може видети, били живи људи, а не они који су умрли.
Ако желимо да се “светац” моли за нас, он мора бити жива
особа. Ако покушавамо да комуницирамо с људима који су
мртви, што је то него један облик спиритизма? Библија осуђује и
изриче проклетство над свим покушајима комуникације с мртвима.
66 Ипак многи изговарају “Апостолско веровање” које каже:
“Верујемо… у заједништво светих”, са претпоставком да то
укључује и идеју о молитвама мртвима и за мртве. У вези с тим,
Католичка енциклопедија истиче: “Католичко учење у погледу
молитви за мртве, неодвојиво је повезано с доктрином… заједништва
светих, која је део Апостолског веровања.” Зато се посебно
препоручују молитве “свим свецима и мученицима или неком
одређеном између њих”.67 Дословни закључак концила у Тренту
је да “свети који владају с Христом приносе Богу своје молитве за
28

4.поглавље

људе. Добро је и корисно призивати их, ослањати се на њихове
молитве, потпору и помоћ за постизање благодати од Бога.”68
Које су замерке таквим веровањима? Пустићемо да сама
Католичка енциклопедија одговори на то питање: “Главне замерке
против призивања светаца и њиховог посредовања су да су те доктрине
противне вери и поуздању које требамо имати само у Бога…
и да се оне не могу доказати из Библије.”69 С том тврдњом можемо
да се сложимо. Нигде у Светом писму не пише да живи могу
бити благословљени или имати неку корист кроз посредовање мртвих,
или због њихових молитви. Уместо тога, католичке доктрине у вези
“светаца” врло су сличне старим паганским схватањима у вези
“богова”.
Ако се поново вратимо Вавилону, “мајци” многобожачке
религије, пронаћићемо да су се тамо људи молили мноштву бо жан –
става и служили им. Вавилонски систем се развијао све док није имао
око 5000 богова и богиња.70 На исти начин као што католици верују
у вези са својим “свецима”, и Вавилонци су веровали да су њихови
“богови” некада били живи хероји на Земљи који су сада на вишем
положају.71 “Сваки месец и сваки дан у месецу били су под зашти –
том одређеног божанства.” Постојао је бог за сваки проблем,
бог за свако занимање, бог за ово и бог за оно…
Попут обожавања велике Мајке, ти концепти у вези “богова”
проширили су се из Вавилона међу све народе. Чак су и кинески бу –
дисти поштовали “разна божанства, попут богиње морнара, бога
рата, богове добросуседства или различитих професија.”72
Сиријци су веровали да је моћ божанстава ограничена на
одређена подручја. О том веровању можемо да читамо у једном
тексту записаном у Библији: “Њихови су богови горски
богови, зато нас надјачаше; него да се бијемо с њима у пољу,
засигурно ћемо их надјачати”.73
Када је Рим освојио свет, те идеје су биле врло раширене, као што
ћемо видети из следећег приказа. Бригит је била богиња ковача и
поезије, а Јунона Регина женствености и брака. Минерва је била
богиња мудрости, заната и музичара, док је Венера била богиња
29
сексуалне љубави и рађања. Веста је била богиња пекара и свете
ватре, а Опс богаства и обиља. Церес је била богиња жита, пшенице и
вегетације (од њеног имена потиче енглеска реч цереал –
житарице). Бахус је био бог вина и весеља, Меркур је био бог го –
ворника, а према старим причама и сам је био говорник, што нам
објашњава зашто су људи у Листри мислили да је апостол Павле бог
Меркур.74 Божанства Кастор и Полукс су били заштитници Рима и путника
на мору. Кронос је био чувар заклетве, а Јанус бог врата и
капија. “Постојали су богови који су надзирали сваки тренутак људског
жи вота, богови куће и врата, хране и пића, здравља и болести.”75
Само је још корак недостајао да се те идеје о боговима и
богињама, повезане с различитим аспектима свакодневног жи –
вота, толико укорењене у паганском Риму, коначно фузионишу
са Римском црквом. Будући да су се обраћеници из незнабоштва
нерадо одвајали од својих божанстава осим ако би пронашли задовољавајућу
замену у хришћанству, својим боговима и богињама
су једноставно изменили имена и назвали их “свецима”. Стара
идеја о боговима повезаним с одређеним преокупацијама и
данима, наставила је своје постојање у римокатоличком
веровању у свеце и њихове дане (“благдане”).
У Римокатоличкој цркви постоје свеци за следеће:
30
Атлете Св. Себастијан 20. јануар
Пекари Св. Елизабета 19. новембар
Банкари Св. Матеј 21. септембар
Просјаци Св. Алексије 17. јули
Књижари Св. Иван од Бога 8. март
Зидари Св. Стјепан 26. децембар
Грађевинари Св. Винко 5. април
Свећари Св. Бернард 20. август
Комедијаши Св. Вид 15. јуни
31
Кувари Св. Марта 29. јули
Зубари Св. Аполонија 9. фебруар
Лекари Св. Лука 18. октобар
Издавачи Св. Иван Боско 31. јануар
Рибари Св. Андрија 30. новембар
Цвећари Св. Доротеја 6. фебруар
Шеширџије Св. Јаков 11. мај
Домари Св. Ана 26. јули
Ловци Св. Хуберт 3. новембар
Радници Св. Јаков Велики 25. јули
Адвокати Св. Ивон 19. мај
Музичари Св. Цецилија 22. новембар
Бележници Св. Марко еванђ. 25. април
Бабице Св. Катарина 30. април
Собосликари Св. Лука 18. октобар
Фармацеути Св. Гема 11. април
Малтерџије Св. Бартоломеј 24. август
Морнари Св. Иван Непомук 16. мај
Научници Св. Алберт 15. новембар
Певачи Св. Гргур 12. април
Металци Св. Елигије 1. децембар
Студенти Св. Тома Аквински 7. април
Хирурзи Св. Кузма и Дамјан 27. септембар
Кројачи Св. Бонифације 5. јуни
У римокатолицизму постоје и свеци за :
Католици су подучавани да се моле за помоћ појединим свеци –
ма када се налазе у следећим проблемима:
32
Неплодне жене Св. Антун Искушење Св. Сирације
Старе цуре Св. Андрија Пород. проблеме Св. Еустахије
Пивопије Св. Никола Хватање лопова Св. Гервазије
Сиромахе Св. Ловро Ватру Св. Ловро
Децу Св. Доминик Добијање деце Св. Фелиција
Труднице Св. Жерар Стицање мужа Св. Јосип
Дома. животиње Св. Антун Стицање жене Св. Ана
Телевизију Св. Клара Поплаве Св. Колумбан
Исељенике Св. Фрањо Олује и громове Св. Барбара
Артритис Св. Јаков Костобоља Св. Андрија
Епилепсија, живци Св. Вид Грчеви Св. Морис
Пасји угриз Св. Хуберт Главобоља Св. Денис
Грозница Св. Јурај Глувоћа Св. Кадок
Угриз змије Св. Хиларије Срчани проблеми Св. Иван
Болести стопала Св. Виктор Болести груди Св. Агата
Слепило Св. Рафаел Лудило Св. Димпна
Камен у жучи Св. Либерије Очне болести Св. Луција
Рак Св. Перегрина Кожне болести Св. Рок
Болести грла Св. Блаж (Влахо) Неплодност Св. Жил
Свети Хуберт је рођен око 656. године, а на овој листи се
појављује као заштитник ловаца и исцелитељ хидрофобије. Пре свог
обраћања скоро сво време је проводио у лову. Према легенди,
ујутро на Велики петак, док је
прогонио јелена, овај се нагло
окренуо и Хуберт је угледао
распело између јеленових ро –
го ва и чуо глас који му је рекао
да се обрати Богу…
Поставља се питање зашто
се молити свецима када религиозни
људи имају директан
приступ Богу у молитви? Като –
лике уверавају да кроз молитве
свецима могу да добију по –
моћ коју им Бог иначе не би
пружио! Речено им је да “моле,
прво свету Марију и свете апостоле
мученике, све Божје све це,
да их учине својим при ја тељима
и заштитницима, и усрдно их моле
за помоћ у злу, с надом да ће
Бог дати заштитнику оно што би
иначе одбио молитељу.”76 Пре –
ма свему што смо до сада разматрали,
изгледа очи глед но да
се римокатолички систем света –
ца-заштитника развио из ранијих веровања у богове посвећене
дани ма, занимањима и разним потребама људског живота.
Многе старе легенде које су биле повезане с паганским бо –
говима, једноставно су биле пренесене на свеце. Католичка енци –
клопедија чак отворено каже да те “легенде понављају концепције
које се налазе у предхришћанским религијским причама… Те ле –
генде нису хришћанске, већ само христијанизоване… Било је лако
33
Свети Хуберт, заштитник ловаца,
са Светом Елизабетом
пренети концепције које су људи антике имали о својим херојима,
на хришћанске мученике. Тај трансфер је био спроведен у бројним
случајевима где су онда хришћански свеци постали наследници
локалних божанстава, а хришћанско богослужење потисуло старо
локално богослужење. То нам објашњава велики број сличности
између богова и светаца.”77
Како су временом паганизам и хришћанство били мешани у
једну религију, понекад је некоме свецу давано име слично име –
ну паганског бога кога замењује. Богињи Викторији Алпској
име је било промењено у света Викторија; Черону у свети Це –
раније; Артемиди у света Артемидија; Дионизу у свети Дионизије итд.
Богиња Бригит (сматрана је кћерком бога сунца, и приказивана с
дететом на рукама) била је лако преименована у свету Бригиту.
У паганско доба њен главни храм на Килдару је био настањен
девицама весталкама које су чувале свету ватру. Касније је тај
храм постао самостан, а њене весталке – опатице. Оне су наставиле
да одр жа вају ритуалну ватру, која је названа “ватром свете
Бригите”.78
Најочуванији антички храм у данашњем Риму је Пантеон, који
је у давним временима био посвећен (према натпису над порталом)
“Јову и свим боговима”. Тај исти храм је папа Бонифације ИВ
поново посветио “Девици Марији и свим светима”. Таква пракса није
била неуобичајена. На местима где су се првобитно налазиле
паганске богомоље и храмови, често су биле проналажене цркве или
рушевине цркви… (Тако је, нпр. Црква св. Доната у Задру саграђена
на темељима Посејдоновог храма – прим. прев.). Такође је до
извесне мере истина да је понекад светац, чија је помоћ била
призивана у хришћанској богомољи, имао неке спољне сличности с
божанством које се пре сла вило на том месту. Тако је у Атини храм
исцелитеља Асклепија… “кад је постао црква, посвећен двојици светаца
које су атински хришћани призивали као чудотворне исцелитеље,
Кузми и Дамјану.”79 Пећина у Витлејему коју показују као
место на ком се родио Исус, према Јерониму је заправо била
камена богомоља у којој је обожаван вавилонски бог Тамуз.
34
Широм римске империје паганизам је умро у једном облику,
да би поново оживео у Римокатоличкој цркви. Зато не само да је
наставила да постоји оданост старим божанствима (у новом
облику), већ се наставило и коришћење њихових кипова. У неким
случајевима истим киповима који су били поштовани као пагански
богови, дата су имена хришћанских светаца. Кроз векове је прав –
љено све више кипова, тако да данас у Европи постоје цркве које
поседују чак по две, три па и четири хиљаде кипова.80
У огромним импресивним катедралама, малим капелицама,
капелицама уз улице, па и на ветробранима аутомобила, може се
видети обиље католичких кипова. Коришћење таквих кипова у Римо –
католичкој цркви даје нам још један кључ за решење мистерије
модер ног Вавилона. Као што Херодот наводи, Вавилон је био извор
из ког су поткли сви системи идолатрије и раширили се међу народе.
Повезивати реч “идол” с киповима Марије и светаца може некоме да
звучи врло неугодно, али зар не постоје индиције за тако нешто?
У католичким списима је признато да су небројено пута међу
различитим народима кипови светаца обожавани на празноверне
начине. Ипак, такве злоупотребе се обично смештају у прошлост.
Објашњава се да у ово просветљено доба не постоји образована
особа која би стварно обожавала сам предмет, већ оно што тај
предмет представља. У основи, то је и истина, али није ли такође истина
да паганска племена која користе идоле (без сумње идоле за
обожавање богова – демона), у већини случајева и не верују да је
сам идол бог, већ да само представља бога (тј. демона) кога
обожавају?
Неки текстови у Католичкој енциклопедији покушавају да објасне
да је коришћење кипова исправно, јер они само представљају Христа
или свеце. “Почаст која им се одаје преноси се на особе које они представљају,
тако кроз кипове које љубимо и пред којима клечимо и
откривамо главе, ми узвисујемо Христа и поштујемо свеце чије су они
слике.”81 Свеједно, нису сви хришћани уверени да је ово објашњење
довољно убедљиво да се могу занемарити библијски стихови попут
ових из 2. Мојсијеве 20:4,5: “Не гради себи лик резани, нити какву
35
слику од оног што је горе на небу, или доле на Земљи, или у води
испод земље. Немој им се клањати нити им служити.”
У Старом завету, када су Израелци освојили пагански град или
земљу, није им било допуштено да прихвате идоле тих људи у своју
религији. Те идоле је требало да униште, чак и ако су били прекривени
среб ром или златом. “Резане богове њихове спали огњем, немој
да се полакомиш на сребро или злато што је на њима и да га узмеш,
да ти не буде замка, јер је гадно пред Господом Богом твојим”.
82 Речено им је да “униште све њихове слике” – слике паганских
божанстава.83
До које мере је требало да та упутства буду спроведена у Но –
вом завету, вековима је било предмет дебате. Католичка енци –
клопе дија нам даје историјски оквир, показујући како су се људи борили
па чак и умирали због тог питања, посебно у 8. веку. Премда
подржава употребу кипова и слика, ипак каже: “Игледа да је кроз мно –
ге векове међу неким хришћа нима постојала несклоност према
светим сликама, сумња да је њихова употреба идо ла трија или би
могла то да постане”, па се наводи неколико католичких бис ку па који
су делили то миш љење.84 Сва ка ко, борбе
и убијања због овог пи та ња, без обзира
на којој били страни, противно је
Христовом учењу.
Око глава својих богова многобошци
су цртали круг или ореол, па се та
пракса наставила и у уметности Рим –
ске цркве. На приложеној илус тра цији
видимо светог Августина с ок руглим
диском око главе, како га приказују
у католичким књигама. Сви католички
свеци се приказују на тај начин, али да
би се уверили да је тај обичај само
позајмљен из па ган с т ва, довољно
нам је да пог ледамо цртеж Буде који
такође носи тај округли симбол око
36
Свети Августин
главе! Уметници и кипари древног Вавилона
стављали су диск или ореол око сваког бића
које су хтели да прикажу као бога или богињу.
85 Паганску богињу сунца Кирку,
Римљани су приказивали с кругом око главе.
Од своје примене у паганском Риму, тај
исти симболизам је прешао у папски Рим,
где је наставио да постоји све до данаш –
њег дана, што се види на хиљадама слика
Марије и светаца. На сликама које приказују
Христа, он је насликан са “златним зракама”
око главе, што је потпуно идентично
начину на који су пагани вековима при –
казивали бога сунца.
Црква у прва четири века није користила Христове слике. Свето
писмо нам не даје никакав Исусов физички опис на основу којег би
могао да буде направљен веродостојан портрет. Очигледно је да
су слике Христа, а такође и Марије и светаца, произашле из маште уметника.
Требало би направити само кратку студију религиј ске уметности
и видело би се да се у разним периодима историје међу различитим
нацијама могу пронаћи Хрис тове слике које се веома разликују
једна од друге. Очигледно је да не могу све оне да приказују његов
физички изглед. С обзи ром да
се Он, по Библији, вазнео на
небо, ми га више не познајемо
“по телу”.86 Зато што је “прос –
лављен” (Јован 7:39), Он поседује
“прослављено тело”.87
37
Буда с ореолом
Кирка

ОБЕЛИСЦИ, ХРАМОВИ И ТОРЊЕВИ

Стари народи о којима говоримо, нису само израђивали кипове
богова и богиња у људском облику, већ и многе предмете који
су имали скривено, тајанствено значење, а били су део паганског
богослужења. Незаобилазан пример за то налазимо у употреби
античких обелиска.
Диодор говори о обелиску високом око 40 метара који је у Ва –
вилону изградила царица Семирамида.88 Библија такође спомиње
кип у Вавилону који је био широк око 2,7 метара и висок 27 метара:
“Попадаше и поклонише се златном кипу који подиже цар Наву –
ходоносор”.89
Ипак, употреба обелиска је била најраширенија у Египту, нај –
ранијем упоришту мистеријске религије. Многи обелисци се још увек
налазе у Египту, иако су неки пренесени у друге земље. Један се
налази у њујоршком Централ парку, други у Лондону, док су
неки пренесени у Рим.
Обелиск је изворно повезан с обожавањем сунца, симболом
Вала или Баала, што је било Нимродово име. Када су одбацили спознају
истинског Бога, стари народи су, увидевши да даје живот чо –
веку и биљкама, сматрали сунце богом, великим дародавцем жи –
вота. Обелиск је за њих имао и сексуално значење. Схватајући да
живот настаје кроз сексуално сједињење, фалус (мушки полни
орган) био је заједно са сунцем сматран симболом живота. Зато
су та веровања била представљена обелиском.”90
38

5.поглавље

Речи кипови или ликови у Библији,
превод су неколико различитих јевреј –
ских речи. Једна од њих је речматзебах,
што значи стубови или обелисци.91
Друга реч је хамманим, што значи
сунчани стубови, кипови или обелисци
посвећени сунцу.92
Да би обелисци имали њима при –
писан симболизам, постављани су у
усправан положај. Показивали су горе
према сун цу, а као симбол фалуса,
усправан по ложај је такође имао очи –
гледно зна чење. Имајући то на уму,
занимљиво је приметити да је приликом
изрицања Божје осуде тог погрешног
богослужења, речено да се ти ликови
“неће више подизати” (дословно – неће
се оставити да стоје усправно), већ ће
бити срушени.93
Постављање обелиска на улазима паганских храмова очи –
гледно није била необична пракса у то доба. Један је, нпр. стајао
на улазу храма у Туму, а други испред храма у Хатору, “Хо –
русовом (Тамузовом) пребивалишту”.94 Веома је интересантно
да постоји обелиск на улазу у Цркву светог Петра у Риму, као што
показује слика на следећој страни. То није копија египатског обе –
лиска, већ управо један од оних који су стајали у Египту у античко
доба! Када је мистеријска религија стигла у Рим, не само да су се
тамо по наредби царева градили обелисци, већ су се уз велике трош –
кове транспортовали из Египта. Од 37. до 41. године након Христа
Калигула је из Хелиополиса у Египту пренео обелиск који сада стоји
у Ватикану. Поставио га је у свом циркусу на ватиканском брду,
на месту где данас стоји Црква светог Петра.95 Хелиополис је грчки
назив за Бетшемеш (“кућа сунца”, прим. прев.), који је био центар
египатског обожавања сунца у то време.
39
У Старом завету се спомињу обелисци који су тамо били
постављени као “стубови у дому сунчаном” (тј. у Хелио по ли –
су)!96 Управо тај исти обелиск који је некада стајао пред древним
храмом који је био центар египатске религије, сада стоји пред римском
“Мај ком црквом”! Изгледа да је то нешто више од пуке ко –
инциденције.
Ватикански обелиск од црвеног гранита је висок 25 метара (40
метара с постољем) и тежак је 320 тона. На садашњу локацију
испред цркве на Тргу светог Петра премештен је 1586. године по
наредби папе Сикста В. Наравно, премештање овог обелиска је
био веома тежак задатак у то доба. Многи предузетници су одбили
да прихвате тај изазов, посебно зато што је папа одредио смртну
казну за извођаче посла ако обелиск падне и разбије се!97
Коначно се човек по имену Доменико Фонтана прихватио
одговорности. Са 45 дизалица, 160 коња и екипом од 800 радника,
40
Обелиск испред Цркве светог Петра у Риму
започео је премештање.
Било је то 10. септембра
1586. године. Масе људи
су испуниле пространи трг.
Од посматрача се, под
претњом смртне казне,
захтевало да ћуте док се
обелиск премешта. Конач –
но, након што су били бли –
зу неуспеха, обелиск је
био подигнут, уз звоња –
ву стотину зво на, грм –
љавину топова и глас но
клицање мноштва. Еги –
патски идол је био “по све –
ћен крсту” (на врху обе –
лиска се налази крст који
наводно садржи комад
крста на коме је био
разапет Христос), одслу –
же на је миса и папа је
благословио раднике и њихове
коње.98
Цртеж на следећој стра ни приказује облик Цркве светог Петра и
кружно дво риште испред ње. У центру тог дворишта нала зи се обе –
лиск. Двориште је омеђено са 248 дорских стубова који коштају
око милион долара. Ти стубови су израђени по узору на стубове у
паганским храмовима.
Попут обелиска, пагански стубови су често били обожавани као
мистеријске форме фалуса. У предворју паганског храма богиње
Мајке у Хелиополису постоји натпис који се односи на стубове: “Ја,
Дионизије, посвећујем ове фалусе Хери, својој помајци.”99
41
Подизање ватиканског обелиска
(према старом цртежу)
Из паганства су позајмљене многе идеје, па и обичај гра –
ђења раскошних и скупих храмова, који су требали да сјајем за –
сене храмове старе римске религије.
Знамо да је Бог за време Соломунове владавине упутио
људе да му саграде храм да би у њему “настанио своје име”.
Међутим, у Новом завету је јасно да Свети Дух више не борави
у раскошним храмовима начињеним људском руком.100 Бог
сада борави у својим људима, својој истинској Цркви, путем Ду –
ха. Павле каже: “Ви сте црква Божја и Дух Божији живи у вама”.101
Схватајући ово први хришћани, испуњени Светим Духом, нису ни –
када чезнули за тиме да граде велелепне храмове. Радије су се
бавили проповеда њем Јеванђеља. Нису губили време на бавље ње
финансијама и стицање новца да би могли да саграде лепшу зграду
него што је био храм са друге стране улице. Према Халлеy’с Библе
Хандбоок не постоји запис да је пре 222-235. године након
Христа била грађена било каква црквена зграда!
То не значи да је лоше имати црквене згра де. Вероватно је раз –
лог због чега црквене згра де нису биле гра ђене раније био тај што
због прогона хришћани нису имали право власништва. Међутим, да
им је то било дозвољено, сигур но би такве гра ђевине биле крајње
једностав не, а не за спољашње показивање. Они не би покушавали
42
План Цркве светог Петра
да се надмећу са скупо украшеним паганским хра мовима, као
што су на пример били Дијанин храм у Ефесу или римски Пантеон.
Кад се за време Константина Црква домогла политичке власти
и богатства, створен је узор за градњу раскошних и скупих црк –
вених грађевина који постоји до наших дана. Та идеја се толико
укоренила у људском схватању да реч црква за већину људи
означава грађевину. Оно што та реч означава у Библији је група
људи који су храм Духа Светога! Колико год то можда звучи необично,
црквена зграда може да буде потпуно уништена, а да
стварна Црква (људи) настави да постоји.
Већина скупих црквених грађевина које су вековима биле
грађене, обично су имале облик торња. Свака генерација градите –
ља цркви махом је копирала стил претходне генерације, вероватно
и не размишљајући о пореклу идеје. Неки торњеви су коштали читаво
богатство, а да нису ни мало допринели духовним вредностима.
Исус, наравно, никада није градио такве грађевине док је био на
земљи, нити је дао било каква упуства да се оне граде након
Његовог одласка. Како је онда у црквеној архитектури започела
та традиција грађења торњева?
Бићемо слободни да предложимо објашњење које нас упућује
назад на Вавилон, на познату причу о Вавилонској кули. Људи су
рекли “хајде да правимо опеке… хајде да сазидамо град и кулу,
чији ће врх стићи до неба…”102 Израз “до неба” је без сумње језичка
фигура која означава велику висину, као што је то случај код
описа градова чији зидови допиру “до неба”.103 Постоји довољно
индиција да је торањ (обично називан “зигурат”) био у уској вези с
њиховом религијом – обожавањем сунца.
“У односу на друге вавилонске споменике, зигурат, који се
истицао висином, свакако је био једна од најспектакуларнијих
грађе вина свог времена, уздижући се надмоћно изнад ог ром –
ног зида с хиљаду торњева… Око непрегледног трга биле су
саграђене собе за ходочаснике, као и за свештенике који су
одржавали зигурат. Колдвеј ту колекцију грађевина назива ‘вавилонски
Ватикан’.”104
43
Наводи се да је једно од значења имена богиње Астароте
(Семирамиде), “жена која прави торњеве” а пише се “Асх ттарт”.105
Богиња Кибела (која се такође, поистовећује са Семирамидом)
била је позната као богиња која носи торањ. Прва која је подизала
торњеве у градовима и била приказивана са круном у облику
торња на глави (како каже Овидије) била је Дијана (слика на страни
15). У симболизму католичке цркве торањ је знак девице Ма –
рије!106
Колико је познато, неки антички торњеви су били грађени у
војне сврхе као осматрачнице, али многи торњеви саграђени у
Вавилонском царству имали су искључиво религијску намену и као
такви били су повезани са храмом. У то доба, када је странац
улазио у неки вавилонски град, није имао потешкоће да пронађе
храм јер је “његов торањ могао да се види”107 како се уздиже
високо изнад равних кровова градских кућа. Католичка енциклопедија
наводи: “Упадљива је чињеница да је већина вавилонских гра –
дова поседовала… храм-торањ.”108
Да ли је могуће да је Вавилон, уз остало што смо већ спо –
менули, зачетник градње торњева са религијском наменом? Се –
тимо се да је приликом градње огромне вавилонске куле почело
расељавање људи у све крајеве света. Постоји вероватноћа да су
приликом тих миграција понели и идеју о торњевима. Иако су се ти
торњеви у разним земљама развили у разне облике, ипак су то
остали торњеви, без обзира на облик!
Торњеви су незаобилазни део кинеске религије. Њихов назив за
торањ, “пагода”, повезан је са речју “богиња”.
У хинду религији се пагоде или торњеви, “раштркане по великим
храмским имањима… уздижу изнад околног земљишта свуда где
људи могу да их виде, па се на тај начин уздиже преданост идолатријском
богослужењу. Многе од тих пагода су високе више де –
сетина метара и украшене скулптурама које приказују сцене из
живота богова тог храма или значајних светаца.”109
Међу муслиманима, такође, постоје торњеви везани за њихову
религију, који су нешто другачијег облика. Илустрација приказу-
44
је бројне торњеве зване
“минарети” у Меки. Тор –
њеви ове врсте коришћени
су и у градњи познате
Цркве свете Софије у Ко –
нстантинопољу.
Торањ велике катедрале
у Келну уздиже се
157 метара изнад ули це,
док је торањ улмске ка –
тедрале висок 161 м. Чак
и мале ка пеле често имају
торањ, што је традиција која
се ретко преиспитује.
С врхова многих црк вених торњева према не бу је уперен
шиљати зво ник. Неки писци пове зују, вероватно оправда но, звонике
и шиљате тор њеве с древним обели ском. “Постоје докази”, каже
један од њих, “који по казују да шиљати тор њеви наших цркава
ду гу ју сво је постојање ус пра в ље ним стубовима или обе лис цима
који су стајали поред храмова у прошлости.”110 Један други аутор
каже: “Данас још увек постоје значајни примерци оригиналних
фалусних симбола… Шиљати торњеви на црквама… и обелисци… сви
показују утицај наших предака, поштоваоца фалуса.”111
45
Бројни торњеви у Меки

ДА ЛИ ЈЕ КРСТ ХРИШЋАНСКИ СИМБОЛ?

Крст се сматра једним од најважнијих симбола Римокатоличке
цркве. Поставља се на врхове кровова и торњева, на олтарима,
намештају и свештеничкој обредној одећи. Темељи већине ка –
толичких цркви изграђени су у облику крста. Зидови свих католичких
домова, болница и школа украшени су крстовима. Свуда се крст
поштује на стотине начина.
46

6.поглавље

Када свештеник шкропи, “крсти” мало дете, он прави знак крста
изнад његовог чела говорећи: “Прими овај знак крста на чело”. У
току “свете потврде фирме”, фирманик се такође обележава
знаком крста. Када католици улазе у црквену зграду, умачу
прсте десне руке у “свету воду”, дотичу чело, груди, лево и десно
раме правећи знак крста. Исти знак се понавља и пре јела. У току
мисе, свештеник 16 пута прави знак крста, а олтар благосиља 30
пута истим знаком.
Протестантске цркве углавном не практикују прављење зна –
ка крста прстима, не “крсте се”, нити се клањају пред крстовима, а
не користе их ни као објекте поштовања, сматрајући да је тај оби –
чај небиблијски и празноверан. Међутим, код њих се крст још увек
задржао на торњевима, проповедаоницама и користи се као украс.
Први хришћани нису прихватали крст као симбол од вредности, већ
као “проклето дрво”, средство смрти и “срамоте”.112 Њихова вера
је била сконцентрисана на оно што се догодило на крсту и кроз ту
веру спознавали су потпуно опроштење греха. То је био смисао
проповедања апостола о крсту и његовој слави.113 Апостоли никада
нису сматрали крст комадом дрвета који се може окачити на
ланчић, ставити око врата и носити као заштита или украс. Таква
употреба крста појавила се касније, тек почетком паганизације
хришћанства (или као што неки кажу “христијанизације паганизма”),
када се почело учити да је распело хришћански симбол.
Тако су 431. године уведени крстови у цркве и црквене просторије,
а на звоницима се нису користили све до 586. године.114 У
шестом веку распело је проглашено светим од стране Римске цр –
кве,115 али тек након другог концила у Ефесу захтевало се да и приватне
куће поседују крст.116
Иако се крст сматра хришћанским симболом, није тачно да по –
тиче из хришћанства, јер је у неком од облика био сакрални симбол
давно пре хришћанске ере, и то међу многим нехришћанским на –
родима. Према Ан Еxпоситорy Дицтионарy оф Неw Тестаментс
Wордс, крст је настао међу Вавилонцима, становницима древне
Халдеје. “Црквени облик крста, састављен од две греде… порек-
47
лом је из древне Халдеје, а био је ко –
ришћен као симбол бога Тамуза (пош –
то је у облику мистичног слоа Тау, иницијала
његовог имена) у тој и у суседним
земљама, укључујући и Египат…
Да би се увећао утицај црквеног система,
пагани су примани у цркве, а да
нису били обновљени путем вере, и
увелико им је допуштано да задрже
своје паганске ознаке и симболе. Од
тада је Тау или Т, у свом најчешћем
облику са спуштеном пречком, био
прихваћен као симбол Христовог крс –
та.117
У било којој књизи о Египту која
при казује старе споменике и зидове
древних храмова, могуће је видети
употребу Тау крста. Приложена илустрација приказује египатског
бога Амона како држи Тау крст у руци, док доња илустрација (из
палате Аменофиса ИВ из Тебе, у Египту) приказује цара у молитви.
Изнад његове главе налази се лик сунца с ког висе мистеријски симболи
бога сунца. Један историчар овако го вори о Египту: “Не –
промењеног хиљадама година, међу нај сакралнијим хијероглифима
проналазимо крст у различитим облицима… Али један, који је
посебно познат као ‘египатски крст’, или Тау крст, у облику слова Т,
48
Амон
често се приказује с кругом или омчом изнад
пречке. Ипак, тај мистични симбол није био ти –
пи чан само за ту земљу већ је био дубоко
обожаван… међу Халдеј цима, Феничанима,
Мексиканцима и у сваком древном народу
на обе хемисфере.”118
Како се симбол крста проширио међу
мно ге народе, тако се и његова употреба
развила на различите начине. Међу Кинезима
“крст је познат из најранијих времена… нас –
ликан је на зидовима пагода, на светиљкама
које су коришћене за осветљавање најсветијих
одаја њихових храмова.”119
Крст је вековима био свети симбол у Индији. Био је коришћен за
означавање врчева са светом водом узетом из реке Ганг и као
симбол Јаина светаца (“лишени тела”). У централној Индији су прона –
ђена два недовршена камена крста који датирају из времена
давно пре хришћанске ере – један висок 3 метра, а други 2,5.
Будисти и бројне друге индијске верске групе, означавали су главе
својих следбеника знаком крста.120
На афричком континенту, у Суси, домороци урањају крст у
реку Гичи. Жене племена Кабили, иако муслиманке, носе утетовиран
знак крста између очију. Јарикси који су учврстили краљевску
лозу од Нигера до Нила, на својим штитовима су имали нацртан
знак крста.121
Кад су се Шпанци први пут искрцали у Мексику “нису могли да
прикрију чуђење”, каже Прескот, “када су угледали крст, свето знамење
њихове вере, уздигнут као објекат обожавања на хра –
мовима у Анахуаку. Шпанци нису ни били свесни да је крст био
сим бол обожавања од древних времена… међу паганским
на родима којима никад није засјала светлост хришћанства.”122
У мексичком граду Паленкеу постоји храм који је основао
Вотан у деветом веку пре наше ере, познат као “храм крста”.
Тамо је у центру каменог олтара урезан крст величине 2 пута 3,5
49
метра. Католичка енциклопедија објављује фотографију тог крста,
крај које су речи: “предхришћански крст из града Паленке.”123
У старо доба Мексиканци су обожавали крст као тота (“наш
отац”). Тај обичај да се комад дрвета назива “оцем” такође је
споменут у Библији. Када су Израелци мешали идолатрију са својом
религијом, говорили су дрвету: “Ти си отац мој”.124
У далекој прошлости Италије, пре него што
су људи знали било шта о уметностима цивилизације,
веровали су у крст као религијски симбол.
Био је сматран заштитником и постављан
на гробове. Римски ковани новац из 46. го –
дине пре нове ере, приказује Јупитера који
држи дугачку владалачку палицу на чијем кра –
ју је крст.125 Девице Весталке из паганског Ри –
ма, носиле су крстове на огрлицама као што то данас чине римокатоличке
часне сестре.126
Грци су цртали крстове на траци, коју је њихово божанство, вер –
зија вавилонског Тамуза, носило око главе. Порцели спомиње да
је и Изида била приказивана с крстом на челу, а да су њени свештеници
носили крстове у процесијама. Крст је надвисивао Сераписов
храм у Александрији. Кад је ископан храм Сфинге, утврђено је да
је грађен у облику крста. Током битака против Александра Великог
(335. п.н.е.), Персијанци су носили знакове у облику крста. У
древно доба крст су као религијски симбол користили и становници
Јуж не Америке. Становници Патаго –
ни је су тетовирали крстове на чела.
У Перуу је про нађена древна ке –
ра мика са зна ковима крста. Спо –
меници показују да су асирски кра –
љеви носили крстове на огрлицама,
као што су то чинили и неки од стра –
наца који су се борили против Егип –
50
ћана.127 Крстови су били насликани и на одећи древног народа из
петнаестог века пре наше ере.128
Католичка енциклопедија каже да “знак крста, представљен у
свом најједноставнијем облику с две линије прекрштене под правим
углом, увелико претходи доласку хришћанства на Исток и Запад.
Он сеже у најраније раздобље људске цивилизације.”129
“Али, када је Исус умро на крсту”, питају неки, “зар није то крст
учинило хришћанским симболом?” Истина је да је за већину људи
крст постао уско повезан с Христом. Међутим, они који познају
историју и празноверне начине на које је крст био употребљаван,
посебно последњих векова, могу да виде и другу страну медаље.
Иако не звучи баш лепо, неко је упитао: “Предпоставимо да је
Исус био убијен пушком. Да ли би то био довољан разлог да око
врата носимо пушку или да је ставимо на кров цркве?” То питање
се своди на следеће: није важно шта, већ ко. Важно је ко је умро, а
не шта је било инструмент смрти. Свети Амброзије је изнео један
важан закључак рекавши: “Узвисимо Христа, нашега Цара, који је
висио на дрвету, а не дрво.”
Разапињање, као начин егзекуције због највећих злочина,
“спроводило се у античко доба у Египту, Асирији, Персији, Палестини,
Картагини, Грчкој и Риму… Традиција приписује почетак практиковања
погубљења на крсту једној жени, царици Семирамиди!”130
Данас су у Римокатоличкој
цркви у употреби многе врсте
крстова. Неколико различитих
типова приказано је на
приложеној илустрацији. Католичка
енциклопедија на својим страницама
приказује четрдесет
различитих. Намеће се питање:
Ако је римокатоличка употреба
крста започела с Христовим
крстом, а не под упливом
51
паганства, због чега се онда користи толико различитих врста крстова?
Један познати аутор написао је следеће: “Од више врста крс –
това, који су још увек популарни као национални и црквени симболи,
а који се разликују по називима као на пример ‘крст светог Ђорђа’,
‘Андријин’, ‘малтешки’, ‘грчки’, ‘атински’, итд, не постоји ниједан чије
се постојање не би могло датирати у најдавније античко доба!”131
Крст познат као тау био је у широкој
употреби у Египту. “Касније су га египатски
хришћани (Копти), привучени његовим
обликом и вероватно симболизмом,
прихватили као симбол крста.”132
На египатским споменицима је прона –
ђен грчки крст. Тај облик крста је био коришћен у Фригији где је
украшавао гроб краља Миде. Међу рушевинама Ниниве приказан
је цар с малтешким крстом на грудима. Крст који је данас познат
као латински користили су још Етрурци, као што се види на цртежу гроба
из античког доба укра ше ног крилатим анђелима.
У јужноамеичком племену Кума такозвани
крст светог Андрије био је поштован као заштита од
злих духова.133 Тај крст се појављује и на
кованом новцу Александра Бале у Сирији 146. го –
дине пре Христа, и на новцу бактријских краљева
око 140–120 године пре Христа, давно пре него
што је “свети Андрија” уопште рођен.
Крст, приказан овде, данас се назива калвариј скимкрстом, али
тај цртеж је с античког натписа у Тесалији, који датира из раздобља
које претходи хришћанској ери.
Коначно, остаје нам питање: Исус је умро на једном крсту.
Којег је облика био тај крст? Неки верују да је то једноставно био
мученички стуб без икакве пречке. Реч “крст” аутоматски асоцира
на два комада дрвета који се укрштају у једној тачки под
одређеним углом. Грчка реч у Новом завету стаурос, из које је
преведена реч “крст”, не зах тева категорички то значење. Сама
52
реч значи и усправни стуб или колац.134 Што ако је средство на којем
је Исус умро било стуб, а не крст у данашњем значењу те речи?
Ми не инсистирамо да је то тако, али у том случају би се показала
површност “христијанизирања” многих врста крстова. Изјава апостола
Томе у вези са ранама од клинова (множина) на Исусовим
рукама,135 упућује на то да је постојала пречка на крсту. Да је
био у питању само стуб, Исусове руке би вероватно биле пробијене
само једним клином. Остављање простора за натпис изнад
његове главе,136 упућује нас на то да крстове облика Т или X
можемо да елиминишемо, јер на њима није постојало довољно
простора за натпис.
Важно је да разумемо да не треба да будемо превише
забринути каквог је тачно облика био Христов крст. Све ово постаје
безначајно у поређењу са стварним значењем крста – не са
значењем комада дрвета, већ са значењем Христовог дела
вечног откупљења…
53

КОНСТАНТИН И КРСТ

Значајан аргумент у корист поштовања крста у Римској цркви
била је и позната Константинова “визија крста” и његово касније
“обраћење”. Када се Константин са својим војницима приближио
Риму, очекивала га је битка, у историји позната као битка код
Милвиј ског моста. У складу с обичајима тог времена, били су позвани
харуспици да дају савет (врачари који су погађали будућност
проматрањем утробе закланих животиња). Узгред, гатање пре
битака практиковали су и вавилонски цареви: “Цар вавилонски ће стати
на раскрсници, где почињу два пута, те ће врачати, гледаће стреле,
питаће ликове, гледаће у јетру”.137 У Константиновом случају,
било му је речено да му богови неће притећи у помоћ и да ће
претрпети пораз у тој бици. Међутим, као што је касније испричао,
тада му се у визији приказао крст и чуо је речи: “У овом знаку је
победник”. Следећег дана, 28. октобра 312. године, напредовао
је иза стандардног лика крста на заставама и опреми своје војске.
Победио је у бици, поразио ривала и прогласио своје обраћење у
хришћанство. Свакако, ова привидна победа хришћанства учинила је
много за промовисање крста у Римској цркви.
Постоји слагање са многих страна да Константинова визија
крста није историјски тачна. Једини ауторитет међу историчарима
који преноси ту причу је Еузебије који је, према властитом признању,
нагињао моралној поуци и био оптуживан као “фалсификатор
историје”. Међутим, ако је Константин и имао такву визију,
можемо ли да претпоставимо да је она дошла од Исуса Христа?
Да ли би “Кнез мира” упутио паганског императора да начини
54

7.поглавље

ратну заставу са знаком крста и да иде да побеђује и убија у
том знаку?
Римско царство, на чијем је челу у то време био Константин,
описано је у Светом писму као “звер”. Пророк Данило је видео
четири велике звери које су представљале четири светска царства –
Вави лон (лав), Медо-Персију (медвед), Грчку (рис) и Рим. Четврта
звер, Римско царство, била је тако страшна да је за њу дат симбол
звери која није била налик ниједној другој.138 Дакле, сасвим је не –
ло гично да је Христос рекао Константину да побеђује са знаком
крста и тако јача “зверски систем” Рима! Али, ако визија није била од
Бога, како онда можемо да објаснимо Константиново обра –
ћење? У ствари, његово обраћење би требало озбиљно преиспитати.
Иако је он много учинио за афирмацију одређених доктрина и
обичаја унутар цркве, чињенице јасно показују да он није био
истински обраћен, у
биб лијском смислу те
речи. Историчари се сла –
жу да је његово об –
ра ћење било “номи –
нал но”, чак и према
сав ременим стандар –
дима.”139
Вероватно нај –
очи гледнији показатељ
да он није био
истински обраћен је
чи њеница да је после
свог об раћења почи –
нио више убистава не –
виних људи, ук л ју чу –
јући ту и уби ство влас –
тите жене и сина! Пре –
ма Библији “ниједан
убица нема у себи
55
трајног, вечног живота”.140 Константин се прво оженио са
Минервом и добио сина Криспа. Друга жена, Фауста, родила му је
три кћери и три сина. Крисп је постао истакнути војник, па је помагао
свом оцу. Ипак, 326. године, врло кратко након што је водио концил
у Никеји, Константин је наредио да се убије његов властити син.
Наиме, Фауста је оптужила Криспа да ју је силовао, али је то
највероватније био само њен начин да га склони с пута како би се
један од њених синова могао попети на престо. Ипак, Кон –
стантинова мајка је успела да га увери да се Фауста сама “по –
дала његовом сину”. Зато је Константин наредио да Фаусту
удаве у кади с врелом водом. Отприлике у исто време наредио је
да се на смрт избичује син његове сестре, а да се њен муж
задави, иако му је раније обећао да ће му поштедети живот.141
Ови догађаји су у Католичкој енциклопедији сумирани следећим
речима: “Чак и након обраћења проузроковао је егзекуцију свог
шурака Лицинија и његовог сина, као и Криспа, властитог сина из
првог брака и друге жене Фаусте… Након читања о тим окрутностима,
тешко је веровати да је тај исти император у једном добу
свога жи вота имао благе и нежне пориве; али људска природа је
пуна супротности.”142
Константин је доносио одлуке у корист хришћана: укинуо је
смртну казну разапињањем, а престала су и прогонства која су
у Риму постала крајње окрутна. Међутим, да ли је он донео те
одлуке из хришћанских уверења или је то учинио из политичких мотива?
Католичка енциклопедија каже да су “неки бискупи, заслепљени
сјајем двора, отишли тако далеко да су славили цара као Божјег
анђела, као свето биће, и прорицали да ће он, попут Сина Божјег,
владати на небу. У складу са тим, утврђено је да је Константин
био наклоњен хришћанству углавном због политичких мотива и да
је био поштован као просвећени деспот који је користио религију да
би ојачао своју владавину.”143
Ово је био закључак познатог историчара Дјуранта у вези са
Константиновим обраћењем: “Да ли је његово обраћење било
искрено, да ли је то био чин религиозне вере или савршени потез поли-
56
тичке мудрости? Вероватније ово друго… Он се ретко покоравао
церемонијалним захтевима хришћанског богослужења. Његова
писма хришћанским бискупима јасно показују да је он мало
марио за теолошка размимоилажења која су потресала хришћанство,
иако је био вољан да спречи неслагања у интересу јединства
империје. Током своје владавине бискупе је третирао као политичке
помоћнике; сазивао их је, председавао на њиховим концилима и
пристајао да спроводи било које мишљење већине. Прави верник би
прво требало да буде хришћанин, па тек онда државник; с
Константином је било обрнуто – хришћанство је за њега било средство,
а не циљ.”144
Прогонства нису уништила хришћанску веру, а Константин је то
добро знао. Уместо да царство непрекидно буде подељено
због сукоба пагана и хришћана, зашто не предузети такве кораке,
размишљао је, да изгледа као да је нужно помешати паганство и
хришћанство и тако царству дати уједињену снагу. Постојале су
сличности између два религијска система, па чак ни симбол крста
није био фактор који би раздвајао. У то време крст је већ био упо –
требљаван међу хришћанима, а “обожаваоцима Митре у Кон –
стантиновој војсци крст није био увредљив јер су се већ дуго борили
под заставом с митраистичким крстом светла.”145
Константиново хришћанство је било пуно компромиса. Иако је
уклонио свој кип из паганских храмова и одрекао се жртава које
су му се приносиле, ипак су људи наставили да га сматрају бо –
жанством. Као Понтифеx Маxимус наставио је надзор над нез –
набожачким богослужењем и заштити његових права. У посвећивању
Константинопоља 330. године, коришћен је церемонијал који
је био мешавина хришћанства и паганства. На тргу је била постав –
љена кочија бога сунца, а изнад ње Христов крст. Ковани новац,
који је Константин наложио да се изради, приказивао је крст, али и
ликове Марса и Аполона. Иако је себе сматрао хришћанином, наставио
је да верује у паганске магичне ритуале за заштиту жетве и
исцељење од болести. Сви ови подаци су наведени у Католичкој
енциклопедији.146 Ипак, концепт по којем је Римокатоличка црква
57
расла и развијала се, концепт мешања паганства и хришћанства као
уједињене силе, очигледно је повезан с Константином и годинама
које су следиле, током којих се црква обогатила и увећала своја
добра.
Прича која је у Римокатоличкој цркви највише утицала на поштовање
крста, чак више него она о Константиновој визији, односи се
на његову мајку Хелену. Кад је старица имала већ скоро осам –
десет година, ишла је на ходочашће у Јерусалим. Легенда каже да
је тамо пронашла три закопана крста – Христов крст и крстове на
којима су била разапета двојица разбојника. Христов крст је био
препознат по томе што је, на подстицај јерусалимског бискупа
Макариоса, чудесно исцељивао, док друга два нису.
Чланак у Католичкој енциклопедији каже: “Део правог крста
остао је у Јерусалиму стављен у сребрени реликвијар; остатак са клиновима
је морао да буде послат Константину… један од клинова
је био причвршћен за царев шлем, а други на узде његовог коња,
да би се десило, према наводу многих црквених отаца, оно што је
писао пророк Захарија: ‘У тај дан ће на коњским звонцима бити
написано: Господу посвећено’ (Захарија 14:20).”147
Овај текст, иако покушава да устраје на основним учењима
цркве у вези с крстом, допушта да се приче о открићу крста разликују
и да традиција (која се, у ствари, развила годинама касније)
може увелико да буде заснована на легенди.
Чини се да је историјски тачно то да је Хелена посетила Је –
русалим 326. године, али прича о њеном открићу крста није постојала
до 440. године, што је 114 година касније!148 Идеја да је
оргинални крст још увек био у Јерусалиму, скоро 300 година након
распећа, врло је неуверљива. Јеврејски закони су захтевали да се
крстови спале након што су били употребљени за разапињање.149
Шта би било ако би неко и пронашао прави Христов крст? То би,
свакако, изазвало велико интересовање, али има ли икакве вредности у
том комаду дрвета? Не, јер је крст већ послужио својој намени, као и
Мој сијева бронзана змија. Записано је да је “Мојсије направио
змију од бронзе и метнуо је на мотку, и кога је год ујела змија, он
58
је погледао у змију од бронзе и оздравио”.150 Подизање змије у
пустињи била је слика начина на који ће Исус бити усмрћен.151
Међутим, и након што је фигура змије одслужила одређеној
намени, Израелци су је задржали и од ње направили идола! Тек
вековима касније цар Језекија је учинио “што је право пред
Господом… он обори висине и изломи ликове и исече лугове и разби
змију од бронзе коју беше начинио Мој сије, јер јој до тада
кађаху синови Израиљеви”.152
Језекија је учинио оно што је “право” – не само уништавањем
паганских идола, већ чак и оног што је Бог наредио да се начини
(јер је одслужило ономе за шта је било намењено и на крају било
употребљавано на празноверан начин). На тој истој основи, ако
би оргинални крст још увек постојао, не би било разлога да се користи
као објекат обожавања. Такође, ако знамо да не постоји никаква
сила у оргиналном крсту, онда са сигурношћу можемо да
закључимо да је нема ни у обичном комаду дрвета у облику
крста.
Исто као што су стари Египћани постављали обелиске (не само
као симбол њиховог божанства, већ су у неким случајевима
веровали да и сам лик поседује натприродну силу), исто тако су неки
учинили с крстом. Није ли помогао Константину у бици код
Милвијског моста? Није ли крст који је Хелена нашла чинио чуда?
Постао је поштован као лик који може отерати зле духове. Ношен је
као амајлија, постављан је на врхове црквених звоника да
растерује муње, а ипак их је управо због свог високог положаја
привлачио… Присуство крста у приватним домовима наводно штити
од проблема и болести. Често су у историји комади дрвета, наводно
делови оргиналног крста, били ме њани и продавани као заштитници,
амајлије и украси.
59

РЕЛИКВИЈЕ РИМСКЕ ЦРКВЕ

Употреба реликвија, можда највеће празноверје, открива нам
сву обману и недоследност којима је римокатолички народ био
подвргнут вековима. Делови “истинског крста” спадали су међу нај –
обожаваније реликвије. По Европи у и другим деловима света било их
је расејано толико да је Калвин једном рекао да би, кад би се сви
комади сакупили, формирали један добар бродски товар. Ипак,
Христов крст је био толиких димензија да је могла да га носи само
једна особа. Да ли треба да верујемо да су се ти комади дрвета
чудесно умножавали, као кад је Исус благословио хлебове и рибе?
Очигледно да је то било уверење светог Паулина који је говорио о
“реинтеграцији крста, другим речима, да се крст никада није сма –
њи вао, без обзира колико је комада било одломљено од њега!”153
Жан Калвин (1509-1564) писао је о нело гичностима у вези са
реликвијама из његовог доба. Неке цркве су тврдиле да поседују
трнову круну, друге да имају посуде које је Исус користио у Кани
приликом претварања воде у вино. Нешто од тог вина налазило се у
Орлеансу. За комад печене рибе коју је Петар понудио Исусу,
Калвин каже: “Мора да је био зачуђујуће добро осо љен, кад се
одржао током тако дугог временског раздобља.” Уочи сваког
Божића, у Цркви свете Марије Велике у Риму, у сврху бого служења,
биле су изложене јасле у које је Христос био положен након рођења.
Неколико цркава је тврдило да поседују Исусову дечију одећу. У
Цркви светог Јакова у Риму показивали су олтар на који је био стављен
Исус приликом приказивања у храму. Монаси из Шаруа су чак покази-
60

8.поглавље

вали и кожицу од Исусовог обрезивања и као доказ оригиналности
тврдили да испушта капи крви.154 Неколико цркава је тврдило да поседује
“свету постељицу”, укључујући ту цркву из Коломбса у
Француској, Цркву светог Јована у Риму и цркву из Пуја у
Велају!155
Реликвије су такође биле: Јосипов тесарски алат, кости магарца
на којем је Исус ујахао у Јерусалим, чаша коришћена на последњој
вечери, празан Јудин новчаник, Пилатов лавор, пурпурни огртач
којим је Исус био огрнут кад су му се војници ругали, сунђер
којим су му понудили сирће, клинови којима је био прибијен на крст,
узорке косе девице Марије (неке смеђе, друге плаве, црвене и
црне боје), њене сукње, венчани прстен, папуче и огртач, па чак
и флашицу за млеко из које је Исус сисао.156
Према католичкој вери, Маријино тело је било однесено на
небо, али неколико различитих цркава у Европи тврдило је да има тело
њене мајке, иако није познато ништа у вези с њом, па чак ни име
“света Ана” које јој је дато пре неколико векова. Још је проблематичнија
прича у вези са Маријином кућом. Католици верују да
се кућа у Назарету у којој је Марија живела сада налази у градићу
Лорето у Италији, јер су је тамо пренели анђели!
Католичка енциклопедија каже: “Већ од 15. века, а можда чак и
раније, ‘Света Кућа’ из Лорета је била убрајана међу најпознатија
ходочастилишта у Италији… Унутрашњост јој мери само десет пута
четири метра. На једном крају налази се олтар, а на њему кип
девице Марије и њеног божанског детета, потамнео од старости…
кућа је поштована широм света на рачун божанских тајни које
садржи… ту је била рођена најсветија Марија, Мајка Божја, овде ју је
поздравио анђео и ту је вечна Реч постала тело. Анђели су пренели ту
кућу из Палестине у град Терсато (Трсат код Ријеке, прим. прев.) у
Илирији, године спасења 1291, под понтификатом Николе ИВ. Три
године касније, под понтификатом Бонифација ВИИИ, поново је била
пренесена посредством анђела и постављена у шуму… где је три
пута током године променила место све док није вољом Божјом
заузела сталну позицију на томе месту… то што је традиција тако
61
храбро проглашава светом, било је потпуно потврђено од стране
Свете столице и о томе се не треба двоумити ни тренутка. Више од 47
папа исказало је почаст ходочастилишту, а небројене буле и писма прогласиле
су, без ограничења, истоветност ‘Санта цаса ди Лорето’ са светом
кућом из Назарета!”157
Одредбом концила у Тренту било је заповеђено да се поштују
тела мртвих мученика и на истом концилу је изречено проклество
над онима који нису веровали у те реликвије: “Света тела светих
мученика… верници треба да поштују јер је кроз та тела Бог
исказао људима многе благодети, тако да они који тврде да
нисмо дужни поштовати и клањати се посмртним остацима светаца…
треба да буду проклети, као што их је Црква већ давно
проклела , а и сада их проклиње.”158 С обзиром да се веровало да
кроз кости мртвих људи могу да дођу многе благодати, продаја
тела и костију прерасла је у огроман посао!
Око 750. године у Рим су непрекидно стизале дугачке по –
ворке кочија довозећи неизмерне количине лобања и костура, које
су тамо биле сортиране и означаване, па су их папе продавале.159
Ноћу су били пљачкани гробови, а гробнице у црквама чували су
наоружани људи. “Рим је”, рекао је Грегоровије, “био попут плес –
нивог гробља у којем су се завијале и тукле хијене лакомо иско –
павајући мртва тела.” У Цркви свете Праседе постоји мраморна
плоча која наводи да је 817. године папа Паскал наложио да се с
разних гробаља пренесу у ту цркву тела 2300 мученика.160 Када
је око 609. папа Бонифације ИВ претворио Пантеон у хришћанску
цркву, речено је да је том приликом “28 кола пуних костију било
пребачено из катакомби, па су кости смештене у базен испод
великог олтара.”161
Закопавање костију и других остатака испод цркава је уследило
као одговор на захтев да се тако “посвете” тло и зграда.162
Дворска црква у Витенбергу, на чија врата је Лутер прикуцао своји
познатих “95 теза”, поседовала је 19.000 светих остатака, реликвија.
163 Одлуком другог концила у Никеји, године 787, бискупима
је забра њено да посвете грађевину ако у њој нису постојале
62
реликвије. Казна за то је била екскомуникација! Да ли су та схвата –
ња била узета из Библије или из паганства?
Према старим легендама, када је умро Нимрод, вавилонски
“спаситељ”, његово је тело било раскомадано и његови удови
укопани на разним местима. Када је “васкрсао” и постао “бог
сунца”, почело је да се верује да је он сада у другом телу и да су
делови старог тела остали напуштени. То је у супротности са смрћу
Исуса Христа, за кога Библија каже да је прави Спаситељ и за кога је
било проречено: “Ниједна кост му неће бити поломљена”.164 Исус
је васкрсао у правом смислу те речи, и иза њега је остао празан
гроб, тако да ниједан део његовог тела није био остављен за
реликвије!
У старој мистеријској религији се за многа места, за која се
веровало да је у њима закопана кост божанства, сматрало да су
света, да су “посвећена” присуством те кости. “Египат је био
прекривен гробницама свог бога мученика, па су многе кости
ногу, руку и лобање, за које се тврдило да су аутентичне, биле
изложене да би им се клањали египатски верници.”165
Египатски утицај на народ Израела видљив је у њиховом пос –
тав љању златног телета као божанства. С обзиром да је Египат био
место са мноштвом реликвија и да су Израелци у великој мери усвојили
таква веровања, очигледна је Божја мудрост у тајној сахрани Мој –
сија.166Нико није знао место његовог укопа, па тако није било мо –
гуће ићи у ходочашће на његов гроб. Годинама касније, Изра елци
су почели да поштују као свету реликвију бронзану змију коју је
направио Мојсије, назвавши је “Неустан”.167 Ако је таква идолатрија
практикована са нечим што је Мојсије направио, колико би дуб ље
зашли у идолатрију да су поседовали бар једну од његових костију!
Познато је да је употреба реликвија древног порекла и да није
нас тала с хришћанством. Католичка енциклопедија је потпуно у
праву ка да каже да је употреба “неког предмета, најчешће дела
тела или оде ће, који је остао као спомен на покојног свеца, постојала
пре ширења хришћанства и да је поштовање реликвија, уствари,
на неки начин примитиван нагон повезан, осим хришћанског, са
63
многим другим религијским системима.”168 Ако Христос и апостоли
нису користили реликвије, већ је њихова употреба постојала у другим
религијама пре хришћанства, зар то није још један пример “христијанизације”
паганске идеје?
Не налазимо да реликвије имају било какву улогу у истинском
богослужењу, јер “Бог је дух, и који му се моле треба да се моле
у духу и истини”.169 Екстремизам до којег је довела употреба
реликвија сигурно не можемо назвати истина. Једном приликом је
пронађено да су неке кости које су биле сматране костима светаца,
заправо кости животиња! У једној шпанској катедрали било је
изложено, како је речено, перо анђела Гаврила које је он изгубио
док је походио Марију. Међутим, спроведено је истраживање и
про нађено је да је то само лепо нојево перо!170
Католичка енциклопедија и сама откива да су многе реликвије
сумњиве. “Многе од старијих реликвија, које су по правилу изло –
жене за клањање у великим хришћанским светињама, или чак у
Риму, требало би прогласити фалсификатима или их подвргнути оз –
биљној сумњи… Оптужба би се могла подићи и против наводног
‘стуба за бичевање’ који се поштује у римској Цркви свете Праседе
и против многих других познатих реликвија.”171
Како се објашњавају та размимоилажења? Католичка енциклопедија
наставља: “…Богу није учињена никаква срамота устрај –
ношћу на погрешци, која је вековима била одржавана у савршено
доброј вери… Зато је оправдана пракса Свете столице у допушта –
њу да се настави култ извесних сумњивих реликвија.”172
Међутим, поново наглашавамо да је истинско богослужење у
духу и истини, а не у устрајности на погрешци. Чак ако бисмо заиста
поседовали неке од Маријиних власи, кост апостола Павла или Исусову
одећу, да ли би Бог био задовољан када би те ствари учинили предметом
поштовања или обожавања? На основу библијског извештаја о
бронзаној змији, можемо да закључимо да не би био задовољан. А
ако не постоји никаква стварна вредност у правим власима, костима
или одећи, колико ће мање вредности бити у реликвијама за које се зна
да су лажне?
64

РЕЛИГИЈСКА ПРЕВАРА

Продаја реликвија, црквених служби и опроштајница (индулгенција)
постала је уносан посао у средњовековној цркви. Папа Бонифације
ВИИИ је прогласио годину 1300. јубиларном и понудио опроштење
греха сваком ко дође на ходочашће у Цркву светог Петра у Ри –
му. Те године је дошло отприлике 2.000.000 људи и оставило толико
блага пред наводним гробом светог Петра, да су два свештеника
с гра буљама у рукама дан и ноћ сакупљали новац.173 Велики део
тог новца искористио је папа да обогати своје рођаке, који су купили
дворце и сјајне поседе у Лацији, што је јако увредило становнике
Рима.
Од Константинових дана, Римска црква је рапидно увећавала
своје богатство. У средњем веку је поседовала и целе градове,
као и огромне делове земље. Од становника католичких земаља
захтевало се да плаћају порезе цркви. То није било давање од срца,
већ присилно давање, принцип којем се противио апостол Павле.174 У
то доба је врло мало људи било писмено, тако да су свештеници често
писали тестаменте. Папа Александар ИИИ је 1170. године одредио да
нико не може да начини веродостојан тестамент без присуства
свештеника! Било који световни бележник који би на други начин
написао тестамент, био би екскомунициран!175 Често је свештеник
био последња особа поред умирућег, јер је требало да обави задње
обреде, тзв. “последње помазање”. Можемо бити сигурни да
уз такве аранжмане Римска црква углавном није била заборав –
љана у тестаменту.
65

9.поглавље

Један други извор новца био је продавање опроштајница (ин –
дулгенција). Католичка енциклопедија објашњава да “греси почи –
њени након крштења” (које се код католика обично обавља у
раном детињству) “могу да буду опроштени кроз сакрамент
покоре, али још увек преостаје временска казна коју захтева бо –
жанска правда, а тај захтев мора бити испуњен или у садашњем
животу или у будућем свету – у чистилишту. Индулгенција нуди
скрушеном грешнику начин ослобођења од тог дуга још током
жи вота на земљи.”176 Многи људи имају само површну представу
о томе шта подразумева реч индулгенција.
У вези са индулгенцијама је добро познато по којој основи
се оне додељују, према римокатоличком уверењу. Према
Католичкој енциклопедији основа или порекло за опроштајнице је
“благо”. Ово подразумева неизмерно откупитељско Христово
дело, жртву помирницу за наше грехе177 и, запазите, “поред задовољавајућих
дела Блажене Девице Марије, неослабљених после –
дицама греха, и врлине, чистоту и трпљење светаца који силно надмашују
било какву временску казну којој Божје слуге могу бити
извргнуте.”
Постоји посебан извор или ризница заслуга, који омогућује да
се опроштајнице деле осталим члановима цркве који нису били то –
лико свети! Таква је била доктрина која је догматски установљена
у були Унигенитус Клемента ВИ 1343. године. “Према католичкој
доктрини извор опроштајница је установљен заслугама Христа и
светаца.”178
Поставља се питање, ако је Христос “жртва помирница за наше
грехе” и његова крв нас “чисти од сваког греха”,179 на који начин
би заслуге Марије и осталих светаца могле томе нешто да додају?
Оно што су учинили Марија и остали свеци не може ништа да дода
довршеном Хриством делу на Голготи. Све ово указује на то да
је наука о опроштајницама људска творевина.
Није чудно да је без правилног библијског темеља идеја о ин –
дулгенцијама довела до многих злоупотреба. С обзиром да је из –
давање опроштајница најчешће било повезано с новцем, Като –
66
личка енциклопедија наводи да је “та пракса била повезана са
смртном опасношћу и убрзо је постала плодоносни извор зла… због
сакуп љања новца… Опроштајнице су користили користољубиви свештеници
као начин стицања новца… злоупотребе су биле широко
распростра њене.”180 Познато је да су често неки од продаваца
опроштајница и сами били још већи грешници од оних којима су их продавали!
Око 1450. године ректор на Оксфордском универзитету
жалио се што се писмо опроста понекад продаје за плату од два
пенија, понекад за чашу пива, за најам блуднице или за телесну
љубав.181
У време Мартина Лутера папа је посебно подстицао сакуп –
љање новца путем опроштајница ради поправки на Цркви светог
Петра. Јохан Тецел, познат као човек лошег понашања, али мани –
пулант вешт у прикупљању новца, био је одређен да продаје
опроштај нице у Немачкој. Један очевидац овако је описао
67
Продавање опроштајница (дрворез из 16. века, Јорг Бреу Старији)
Тецелов улазак у неки немачки град: “Када се продавац опрош –
тај ница приближио граду, испред њега је ношена була (папин зва –
ничан документ) на тканини од свиле и злата. Сви свештеници и
калуђери, градски одборници, професори и њихови ученици, као и сви
мушкарци и жене изаш ли су му у сусрет са заставама, свећама и
песмама, формирајући велику поворку. Тада су му се уз звоња –
ву звона и свирање оргуља придружили до главне цркве, усред које
је био постављен крст и истакнута папина застава. Укратко, изгле –
дало је као да примају самог Божијег изасланика. Испред крста
постављен је велики метални сандук, да прими новац. Тада су људи
на разне начине били подстицани на куповину опроштајница.”
Речено је да је Тецел са собом носио слику Ђавола који мучи
душе у чистилишту и учестало понављао речи које су се налазиле на
кутији за новац: “Собалд дер Пфеннинг им Кастен клингт, кие сеел’
аус дем Фегфеуер спрингт”, што у слободном преводу значи:
“Чим новчић у шкрињици зазвечи, убога душа из чистилишта искочи.”
Богатији људи су давали велике прилоге, док су сиромаштвом
погођени се љаци жртвовали колико су могли да би помогли својим
драгима у чистилишту или да би прибавили опроштење за своје грехе.
По обичају који је владао у средњем веку, они који су желели
да заступају одређена уверења јавно су излагали “тезе”, приказ
свог мишљења, па су на основу тога позивали на дискусију.
Следећи тај обичај, Мартин Лутер је прикуцао својих познатих 95
теза на врата дворске цркве у Витенбергу у Немачкој (27 тачака
било је уперено против идеје да душе излазе из чистилишта чим новац
уђе у кутију за сакупљање). Тецел није ни проповедао у дворској
цркви, јер проповедање о опроштајницама није било дозвољено у
Витенбергу. Свеједно, многи становници Витенберга су отишли у
суседни град да саслушају Тецела.
Лутер је почео да говори против опроштајница, а посебно против
њиховог продавања. У були папе Лава X био је оптужен зато
што је рекао да су “опроштајнице религијска превара… да опроштај –
нице не користе у очима Божје правде онима који их добијају за
опроштење од казне због учињеног греха.”
68
Дело реформације учинило је добар посао у разоткривању зло –
употребе давања новца “у корист душа у чистилишту”. Данас се
људима не говори да се новцем може платити за ослобађање тих
“мучених душа”. Упркос томе, давање новца и молитве за мртве
иду руку под руку. Како свештеници морају да признају да не
поседују никакав начин да сазнају када “душе напуштају чисти –
лиште” и “одлазе у небо”, увек постоји могућност да треба дати
више новца у корист драгих покојника. Поигравање са љубављу и
осет љивим успоменама уцвељених људи, узимање новца за
мисе и дуге молитве, дозива у сећање оне јеврејске свештенике
Исусовог времена који “једу куће удовичке и лажно се моле
Богу дуго”.182
Велика (“певана”) миса може да буде врло скупа, у зависности
од цвећа, свећа и броја свештеника који у њој учествују.
Пева се врло гласно. Са друге стране, мала (“тиха”) миса кошта
много мање, у њој се користи само шест свећа, а речи се понав –
љају тихо. Ирци имају изреку: “Много новаца – велика миса, мало
новаца – мала миса, без новаца – нема мисе!” (“Хигх монеy,
хигх масс, лоw монеy, лоw масс, но монеy, но масс!”)
Они који умру, а да нико није платио мисе за њих, држе се за
“заборављене душе у чистилишту”. Ипак, њима су посвећене по –
себне молитве 2. новембра, на “Дан свих душа”. Ако се католик
боји да би могао постати једна од “заборављених душа”, може да
се укључи у чистилишно удружење које је установљено 1856. го –
дине. Годишња чланарина друштву је гаранција да ће после њего –
ве смрти бити приношене молитве за њега. Током Другог светског
рата винипешки надбискуп је 1. априла 1944. у писму позивао
мајке римокатолика да осигурају спасење својих синова из чисти –
лишта плаћајући му 40 долара за молитве и мисе у њихову корист.
Желим да нагласим да ниједан папа, свештеник или проповедник
не може да гарантује спасење било ког човека, живог или мрт –
вог, без обзира на суму новца дату за његове молитве. Библија
каже да је богаташу “тешко да уђе у царство небеско”.183 Ако би
плаћање новцем могло да помогне некој особи да избегне чис-
69
тилиште и оде у небо, онда би истина била управо супротна – уместо
да богаташу буде “тешко” да уђе у небо, богатство би му било
од помоћи.
Библија каже да они “који се уздају у силу своју и хвале се
великим богатством својим” не могу “брата ослободити нити дати
Богу откуп за њега. Велики је откуп за душу, и никада неће бити,
да ко довека живи и не види гроба”.184 Ако новац не може откупити
брата који је жив, како би га могао откупити ако је мртав? Не
може бити неспоразума шта апостол Петар мисли о томе. Он отво –
рено каже да ми нисмо “откупљени нечим распадљивим, сребром
или златом, него дра го –
ценом крвљу Хрис та,
Јагњета без мане и ља –
ге”.185 Када је са ма –
ријски врачар Симон по –
нудио новац да до бије
дар од Бога, Петар му
је одговорио: “Твој но –
вац нека иде с тобом
заједно у про паст, за –
то што си ми с лио да нов –
цем стек неш себи дар
Бож ји”.186
Римокатоличке иде –
је у вези са чистилиштем (и
молитвама за помоћ
онима у чистилишту) нису
биле учење Христа и
апо стола. Те идеје се
ни су превише промови –
сале у Римс кој цркви
све до око 600. године,
када је папа Грегорије
Велики изнео поставке у
70
Немачки цртеж типичан за уметност и иде –
је из Средњег века. Марија је приказана
као крунисана краљица неба, а испод су
анђели и демони на улазу у чистилиште.
вези са трећим стањем – чистилиштем – и нису постале службена дог –
ма до концила у Фи ренци 1459. године.
Током два наес тог века проширена је ле генда по којој је
свети Патрик пронашао прави улаз у чистилиште. Да би уверио неке који
су сум њали, он је у Ирс кој имао врло дубок рудник у који се спус –
ти ло неколико монаха. На кон што су се вратили, говори прича, жи –
вописно су описали чистилиште и пакао. Године 1153. ирски витез Овен
је тврдио да се и он спустио кроз јаму до подземног света. По –
сетиоци из близа и далека долазили су да посете то место. Тада су се
појавиле новчане злоупотребе, па је 1497. папа Александар ВИ
наредио да се рудник затвори, и све то прогласио за превару.187
Свеједно, три године касније папа Бенедикт XИВ је у Риму про –
поведао у прилог Патриковог чистилишта и то публиковао.188
Веровања у вези са чистилиштем постојала су дуго времена.
Платон, који је живео од 427. до 347. пре Христа, говорио је о ор –
фичким учитељима свога доба “који су се сјатили на врата богатог
човека, настојећи да га увере да у својој власти поседују силу
коју добијају с неба, а која им омогућује да путем жртви,
чаролија… дају искупљење за било који злочин почињен од стране
појединца или његових предака… Њихове мистерије нас ослобађају
од мучења на другом свету, док се одбијање и негирање
кажњава страшном пропашћу.”189
И у светим будистичким списима постоји опширан опис мука у
чистилишту. Постојала су раздобља у којима су многи кинески бу –
71
Кинески
будисти
купују
опроштајнице
дисти куповали молитве за ослобађање својих драгих из чистилишта у
посебним продавницама које су биле основане за ту намену
(слика на претходној страни). У религији зороастеријанаца требало је
да душе прођу кроз дванаест стања пре него што би биле довољно
прочишћене за улазак у небо. Стоици су веровали да постоји сре –
дишње место просвет љења, које су називали Емпуросис, што
зна чи “место ватре”.190
Према муслиманском учењу, анђели Мункер и Некир испитују
оне који су умрли, која је њихова религија и ко је њихов пророк.
Многи од тих испитаника одлазе у чистилиште, али им се кроз новац
дат свештенику може омогућити да то избегну.
Концепт давања новца у корист мртвих је врло стар, а о њему
говори и Библија. Очигледно је да су и Израелци били под утицајем тог
веровања, јер су били упозорени да не дају новац “за мртве”.191
Након изношења детаљног увида, аутор Хислоп износи следећи за –
кључак: “У сваком религијском систему, осим библијског, доктрина
о чистилишту након смрти и молитвама за мртве, увек је заузимала
истакнуто место.”192
Врло је могуће да концепти
у вези са чистилиштем и
одређене идеје повезане
са обожавањем Молоха
по тичу из истог извора. У
старим народима је била
при сутна идеја да је ватра,
на неки начин, нужна за
чишћење од греха. Изра ел –
цима је често било понав –
љано да своју децу не приносе
кроз ватру богу Мо –
лоху.193
Молох (кога неки поистовећују
са Валом или Ним –
родом) је био обожаван
72
Жртвовање детета Молоху
“људским жртвама, прочишћењем… осакаћивањем, заклетвама
на целибат и девичанство, и пос већи ва њем првенаца.”194 Понекад
је био приказиван грозним ки пом у чијој је шупљој уну трашњости
горела ватра, тако да је изгорело све што би се ставило у његове
руке.
На слици видимо паганског свештеника како Мо лоху приноси на
жртву дете узето од његове мајке. Да би родитељи мање осећали
страхоту овог чина, бубњевима је ства рана велика бука која је
надјачавала дететово вриштање. Реч која се користила за бубњеве
је тофими од ње потиче назив Тофет,195место споменуто у неким
библијским стиховима, попут Јеремије 7:31: “Висине у Тофету, у
долини Бен-Еному, подигоше да синове и кћери своје пламеном
сажижу.”
Док су ударали бубњеви и док је свирала музика, а свештеници
једнолично певали, пламен је прождирао људске жртве. Жалосно је
и помислити да су људи сматрали да могу да плате за своје грехе
таквим окрутним ритуалима или давањем новца. По Библији, радосна
вест је да је цена већ плаћена, жртвом Исуса Христа! Спасење
је по милости, милости која никада не може да буде заслужена
новцем, људским делима или жртвама. “Милошћу сте спасени, кроз
веру – и то није од вас, него је Божји дар – а не на основу дела, да
се нико не би хвалио”.196
73

ДА ЛИ ЈЕ ПЕТАР БИО ПРВИ ПАПА?

Поглавар Римокатоличке цркве је римски папа. Према
католичкој доктрини тај човек је земаљска глава цркве и наследник
апостола Петра. По том веровању, Христос је одредио да Петар
бу де први папа, који је, отишавши у Рим, био у тој улози двадесет и
пет година. Почевши од Петра, Римокатоличка црква присваја право
наслеђивања папске власти, које се наставило до данас. Ово је
врло важан део римокатоличке науке. Да ли Библија учи да је Хрис –
тос одредио да један човек буде Његов заменик на земљи?
Можемо ли у Библији да пронађемо потврду за такав положај
папе? Да ли су први хришћани Петра сматрали таквим? Управо
супротно, Свето писмо јасно показује да је Христос “глава цр –
кве”,197 а не папа!
Једном су Јаков и Јован пришли Христу с молбом да у Божјем
царству један од њих седне с његове десне, а други с леве стране.
(У источњачким царствима су те положаје заузимала два највиша
државна министра, који су по ауторитету били одмах иза цара.) Ако је
римокатоличко учење истинито, тада изгледа да је Исус Петру дао
место са своје десне стране и да није никог именовао да му буде
с леве стране. Ису сово учење је другачије: “Знате да кнезови на –
родни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али
74

10.поглавље

међу вама да не буде тако, него ко хоће да буде већи међу
вама, да вам служи.”198
Исус учи концепту службе упозоравајући ученике да ником
не дају титуле као што су: “отац”, (узгред, реч папа значи отац),
“Господ” или “вођа”. “Никога на Земљи не зовите оцем, јер имате
само једног Оца – оног на небу. Нити се зовите вође, јер имате
само једног вођу – Христа.”199 Идеја да један од апостола треба
да буде уздигнут на положај папе (оца) у крајњој је супротности
с овим одломком из Светог писма.
Ипак, римокатолике подучавају да је Петру био дат тај уз –
вишени положај и да је целокупна црква саграђена на њему! Биб –
лијски стих који се користи да потврди тај став налази се у Матеју
16:18: “Ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу
цркву своју и врата паклена неће је надвладати.”
Ако овај текст сагледамо у контексту, можемо да видимо
да Црква није била саграђена на Петру, већ на Христу. У претходним
стиховима Исус је упитао ученике шта људи говоре о Њего –
вом идентитету. Ученици су одговорили да су мишљења подељена.
Неки су говорили да је он Јован Крститељ, неки да је Илија, док су
други мислили да је он Јеремија или један од пророка. Тада је Исус
упитао: “А ви шта мислите, ко сам ја?” На то је Петар одвратио: “Ти
си Христос, Син Бога живога!” Потом му је Исус рекао: “Ти си Петар
(петрос – камен, комад стене) и на тој стени (петра – стена, громада
– велика, темељна стена истине коју је Петар управо идентификовао)
саградићу своју Цркву.” Стена на којој је требало да
буде са грађена истинска Црква повезана је с Петровом изјавом
“ти си Хрис тос”. Тако је истински темељ на којем је саграђена
Црква сам Христос, а не Петар. Петар је и сам нагласио да је
Христос “угаони камен”, темељна стена.200 Он је рекао за Христа
да је “камен који одбацише зидари… и нема ни у једном другом
спасења” (Дела 4:11,12).
Црква је саграђена на Христу и не постоји други темељ јер
“темеља другог нико не може поставити осим оног који је већ
посављен, који је Исус Христос.201 Када је Исус говорио о грађењу
75
своје цркве на стени, ученици нису из тога схватили да он узвисује
Петра тако да он постаје њихов папа, јер два поглавља касније
питају Исуса “ко је највећи”.202 Да је Исус учио да је Петар тај на
коме треба да се сагради Црква и да тај стих заиста доказује да би
Петар требало да буде папа, ученици би сигурно знали ко је највећи
међу њима. До времена Каликста, који је био римски бискуп од
218-223. године, текст из Матеја 16:18 није био коришћен за до –
казивање да је Црква саграђена на Петру и да је римски бискуп
његов наследник.
Ако боље проучимо у Библији ко је био Петар, постаје јасно да
Петар уопште није био папа.
1. Петар је био ожењен. Чињеница да је Петар био ожењен
човек није у складу са католичким ставом да папа мора да буде
неоже њен. Библија говори да је мајка Петрове жене била излечена
од грознице.203 Свакако да Петар не би имао ташту да није имао
жену. Годинама касније Павле изјављује да су апостоли имали
жене – укључујући ту и Кифу.204 Кифа је било Петрово име на арамеј –
ском језику.205
2. Петар не би допустио да се људи клањају пред њим. Када
је Петар дошао у Корнелијеву кућу овај му “пође у сусрет, паде
му пред ноге и поклони му се. Али Петар га подиже и рече: ‘Устани!
И ја сам само човек!”206 То се веома разликује од онога што би
рекао папа, јер је уобичајено да се људи клањају пред њим.
3. Петар није придавао традицији једнаку важност као и Божјој
Речи. Његова проповед на дан Педесетнице била је испуњена
Божјом Речју, а не традицијом људи. Кад су га људи упитали шта да
учине како би се помирили са Богом, Петар им није рекао да се
полију или пошкропе с мало воде. Уместо тога им је рекао: “Покај –
те се, и да се крсти свако од вас (реч крштење, грчки баптисма, значи
урањење или потапање, прим. прев.) у име Исуса Христа за
опроштење греха, и примићете дар Светога Духа.”207
4. Петар није био папа, јер није носио круну. Он је сам об –
јаш њавао да ћемо тек кад дође врховни пастир, Христос,
“примити венац славе који не вене”.208 С обзиром да Христос још
76
није дошао, круна коју носи папа није она коју даје Христос.
Ук ратко, Петар се никада није понашао као папа, а ни облачио
као он, никада није го ворио ни писао као папа, нити су му људи
приступали као папи.
Вероватно је у тим раним данима цркве Петар имао један од
најважнијих положаја међу апостолима. Он је био тај који је
проповедао прву проповед на дан Педесетнице, када је 3000
људи пришло Христу. Петар је касније био тај који је преносио
Јеванђеље многобошцима.209 Али ништа од тога не доказује да је
Петар био папа или свеопшти “бискуп над бискупима”.
Док је Петар очигледно имао најважнију улогу међу апостолима
у самом почетку, изгледа да је касније Павле имао најважнију
службу. Као један од писаца Новог завета, Павле је
написао 100 поглавља са 2325 стихова, док је Петар написао само
8 поглавља са 166 стихова.
Павле је говорио о Петру, Јакову и Јовану као о стубовима
хришћанске цркве,210 али је упркос томе рекао: “…ни у чему нисам
мањи од превеликих апостола…”211 Ако је Петар био врховни над –
свештеник, папа, тада би Павле сигурно био негде иза њега. У
Галатима 2:11 читамо како је Павле укорио Петра “јер је заслужио
осуду”, и то речима које би чудно звучале кад би Петар био сматран
“непогрешивим папом”!
Павле је био назван “апостолом многобожаца”,212 док
је Петрова примарна служба била међу Јеврејима.213 Та чиње –
ница је сама по себи довољна да покаже како Петар није био
римски бискуп, будући да је Рим био град многобожаца.214
Све је то врло значајно када знамо да је целокупни систем
ри мокатолицизма заснован на тврдњи да је Петар био први
римски бискуп!
С библијског становишта не постоји никакав доказ да је
Петар икада био у Риму. Нови завет нам говори како је он по –
сетио Антиохију, Самарију, Јопу, Цезареју и нека друга места, али
не и Рим! То је чудан пропуст, с обзиром да је Рим у оно време
био сматран најважнијим градом на свету! Католичка енциклопе-
77
дија (под називом Петар) објашњава да се најраније у 3. веку
појавила традиција по којој је Петар био римски бискуп 25 година, и
то (како верује Јероним) од 42. до 60. године после Христа.
Међутим, то становиште није без одређених проблема. Око 44.
године Петар је био на сабору у Јеру салиму,215 а око 53. године
Павле му се придружио у Антиохи ји.216 Око 58. године Павле је
писао писмо хришћанима у Риму, у којем шаље поздраве за 27
осо ба, не спо менувши
Петра. Зами с лите миси о –
нара који пи ше цркви,
поз драв љајући по име –
ну два десет седам
чла нова, не спомињу –
ћи ста ре шину!
78
Фотографија приказује кип, наводно
Петров, који се налази у Цркви светог
Петра у Риму. Крај њега сам видео
дугачке редове људи како чекају да
прођу поред њега и пољубе му стопало.

МНОГОБОЖАЧКО ПОРЕКЛО ПАПСКЕ СЛУЖБЕ

Нимрод, цар и оснивач Вавилона, није био само његов политички,
већ и религијски вођа. Он је био свештеник-цар. Од њега потиче
лини ја свештеника–царева, од којих је сваки стајао на челу окултне,
вави лонске мистеријске религије. Та линија се наставила све до времена
цара Валтазара, о коме читамо у Библији. Многима је позната
прича о гозби коју је он приредио у Вавилону, када су се на зиду
појавиле тајанствене речи писане руком. Неки су пропустили да препознају
у овој гозби нешто више од пуке друштвене забаве! То је
био религијски скуп, слављење вавилонских мистерија којима је у то
доба на челу био Валтазар. “Они пише вино и хвалише богове од злата
и од сребра, од бакра, од дрвета и од камена”.217 Да би увећали
светогрђе, пили су вино из Божијих светих судова које је било отето из
јерусалимског храма. Тај покушај мешања оног што је свето с
паганством, навукао је Божји суд на њих – Вавилон је био од –
ређен за уништење.
Тај стари град је сада у рушевинама,218 ненастањен, пуст.
Железничка пруга која повезује Багдад и Басру пролази близу
ових рушевина. На путоказу који се тамо налази, на енглеском и
арапском језику пише: “Станица Вавилон, овде стају возови да
приме путнике.” Међутим, једини путници су туристи који долазе да
разгледају рушевине. Али, иако је град уништен, појмови који су били
део старе вавилонске религије су преживели!
79

11.поглавље

Када је Рим освојио свет, многобоштво, које се проширило из
Вавилона и развило у различитим народима, је било укључено у римски
религијски систем. То укључује и појам врховног надсвештеника,
понтифа (Понтифеx Маxимус). Тако је вавилонски многобожачки
верски систем, који је изворно спровођен под Нимродовом владавином,
био уједињен под влашћу једног човека у Риму – Јулија
Цезара. Године 63. пре Христа Цезар је службено проглашен за
Понтифеx Маxимуса мистеријске религије, која се тада учврстила у
Риму.
До данас су сачувани примерци римских новчића са ликом Це –
зара Августа (27. година пре Христа до 14. године после Христа) и
с његовом титулом Понт-Маx – поглавар мистерија.
Римски цареви (укључујући и Константина) наставили су да држе
титулу Понтифеx Маxимуса све док је 376. године Грацијан није
одбио из хришћанских побуда. Он је у тој титули и служби уочио
идо латрију и светогрђе. Али ипак се до тог времена римски бискуп
домогао политичке власти и престижа, па је доследно томе 378.
године Дема, римски бискуп, изабран да буде Понтифеx Ма –
xимус, службени велики свештеник мистеријске религије. Будући да је
Рим био сматран најважнијим светским градом, неки од хришћана
сматрали су римског бискупа “бискупом над бискупима” и гла –
вом Цркве. То је створило јединствену ситуацију – сада је један
човек био сматран главом, како од стране хришћана тако и од
стране многобожаца. Од тада су реке многобоштва и хришћанства
потекле заједно сачи њавајући оно што данас познајемо као
Римокатоличка црква под вођством Понтифеx Маxимуса – папе.
Титула Понтифеx Маxимус може да се пронађе на натписима
широм Ватикана: изнад улаза у Цркву светог Петра, на куполи, над
Вратима свете године која се отварају само током јубиларне
године, итд. Медаља која је искована по налогу папе Лава X,
непосредно пред Реформацију, приказује један од начина
коришћења титуле Понтифекс Маxимус (илустрација на следећој
страни).
80
Поставља се питање како један човек може у исто време да
буде поглавар Цркве и Понтифеx Маxимус, поглавар много бо –
жачких мистерија. У покушају да прикрију ту несагласност, црквене
вође су тражиле сличности између две религије. Знали су да би, ако
им успе да пронађу бар само неколико тачака које су заједничке
за обе стране, било могуће да обе стопе у једно, с обзиром
да у то доба већина није обраћала пажњу на детаље. Била је битна
број ност и политичку власт – истина је била секундарна.
Једна од великих сличности била је у то –
ме да је врховни свештеник многобо –
жачке религије носио халдејски назив петер
или тумач – тумач мистерија.219 То је отворило
могућност да се “христијанизира”
паганска служба Понтифеx Маxимуса, та –
ко што ће се “петер” или велики тумач по –
везати с апостолом Петром. Међутим, ни –
је било једноставно учинити апостола Петра римским “петером”.
Да би се то могло учинити било је неопходно учење да је Петар
био у Риму. То је, у ствари, разлог због ког су од 4. века (а не
пре) почеле да круже број не приче о томе да је Петар био први римски
бискуп.220 “И тако је заслепљеним хришћанима папа био представник
апостола Петра, док је иницираним многобошцима био
представник петера, тумача њима добро познатих мистерија.”221
Према старој традицији, Нимрод је био онај који отвара, ра –
зоткрива тајне или мистерије, “прворођени” од деифицираних (обожаваних)
људских бића. Реч која је преведена са “отвори” у стиховима
попут 2. Мојсијева 13:2 (у јеврејском оргиналу: “Посвети ми
сваког првенца, шта год отвара материцу…”) је, као што то
Стронг’с Цонцорданце показује, јеврејска реч петер.222 Не можемо
да кажемо до које мере су ствари попут ове утицале на традиције
о Петру и Риму, које су се затим преносиле даље.
С обзиром да је апостол Петар био познат као Симон Петар,
интересантно је приметити да Рим не само да је имао петера,
разоткривача или тумача мистерија већ и религијског вођу који се
81
звао Симон, који је дошао тамо у 1. веку. Изгледа да је Симон,
који се бавио врачањем у Самарији,223 касније отишао у Рим и ос –
новао тамо кривотворену хришћанску религију! Да ово не би
звучало бизарно, погледајмо следећи цитат из Католичке енциклопедије
у вези са тим Симоном: “Јустин Мученик и остали рани писци
саопштавају нам да је на крају отишао у Рим, чинио тамо чуда
помоћу демонс ких сила и примио божанске почасти, како у Риму
тако и у својој земљи. Иако се касније око тог Симона накупила
претерана ле генда… успркос томе изгледа могуће да постоји
некаква основа за ту чињеницу о којој је известио Јустин, а
Еузебије је прихватио. Историјски Симон врачар је, без сумње,
основао неку врсту религије као фалсификат хришћанства, у којој је
његова улога аналогна улози Христа, како је то сам тврдио.”224
Знамо да је Римска црква постала прави експерт у преузимању
разних идеја или традиција, које је потом мешала у свој уједи –
њени религијски систем. Ако је Симон имао следбенике у Риму,
ако је примао божанске почасти, ако је основао лажну хришћанску
религију у којој је имао улогу аналогну Христовој, да ли је
могуће да су такве идеје утицале на касније традиције? Можда је
тај Симон који је био у Риму касније замењен са Симоном Пет –
ром? Папе су тврдиле да су “вршитељи Христове службе” на земљи.
Очигледно је да је и Симон врачар тврдио то исто у Риму, док нигде
не пише да је Симон Петар, апостол, тврдио тако нешто.
Једна друга мешавина многобоштва и хришћанства у Риму
односи се на “кључеве”. Скоро хиљаду година Римљани су веровали
у мистичне кључеве бога Јануса и богиње Кибеле.225 У митраизму,
једном од главних огранака мистерија које су дошле у Рим, бог
сунца је носио два кључа.226 Када је император прогласио себе
наследником “богова” и врховним свештеником мистерија, кључеви
су постали симбол његовог ауторитета. Касније, око 378. године,
када је римски бискуп постао Понтифеx Маxимус, он је аутоматски
постао и власник мистичних кључева. То је резултирало тиме да папа
буде прихваћен и од стране многобожаца и поново отворило мо –
гућност да се Петар умеша у причу. Зар није Христос рекао Петру:
82
“Даћу ти кључеве од царства небеског…”?227Међутим, све до 431.
године папа није јавно прогласио да поседује кључеве ауторитета
дате апостолу Петру. То је било око педесет година након што је
папа постао Понтифеx Маxи мус, власник кључева.
По Библији, кључ дат Петру (и осталим ученицима) представља
поруку Јеванђеља помоћу које људи могу да уђу у Божје цар –
ство. Неки нису разумели ту ис –
тину на исправан начин, па није
необично да се Петар приказује
као вратар који одлучује кога ће
да пусти у небо, а кога неће! То
је веома слично идејама које се
везују за бога Јануса. У многобожачкој
митологији Рима он
је био чувар врата и капија, онај
који отвара и затвара врата. Јанус
је приказан на слици с кључем у
ру кама и са два лица – једним
старијим и другим млађим (каснија верзија Нимрода утелов –
љеног у Тамузу). Занимљиво је приметити да није само кључ био
симбол бо га Јануса, већ и петао. По ве зати петла са Петром такође
није било тешко. Зар није петао заку ку рикао оне ноћи када се он
одрекао Исуса?228
Сасвим је сигурно да име Врховни понтиф или Понтифеx Ма –
xимус које носи папа није хришћанског порекла, јер су тај назив
користили римски цареви пре хришћанске ере. Реч понтиф потиче од
речи понс (мост) и фацио (правити), тако да у преводу значи “градитељ
мостова”. Свештеници–цареви и цареви из доба многобоштва
били су сматрани градитељима и чуварима римских мостова. Свако
од њих служио је као велики свештеник и тврдио да је мост или карика
која повезује овај живот са будућим.
Тај огранак мистеријске религије, познат као митраизам, ши –
рио се у Риму све док није постао скоро једина религија у
царству.229 Главни свештеник је био називан Патер Патрум –
83
Јанус са кључем и петлом
“отац отаца”.230 Директно повезан са
тим називом је и статус врховног по –
главара Римокатоличке цркве: папа –
отац отаца. У то доба “отац” митраизма
имао је своје седиште у Риму, као и
католички “отац” сада.
Скупа и богато украшена одећа коју
носе папе није преузета из хришћанства,
већ је била обликована по узору на
одећу римских царева. Историчари нису
про пустили да запазе ту чињеницу, па
истичу да је “одећа свештенства… наслеђе из паганског Рима.”231
Тиара, круна коју носе папе, иако је у различитим временима била
украшавана на различите начине, има исти облик као круне које
носе божанства или анђели приказани на древним много божачким
асирским цртежима.232 Слична је и круни коју носи Дагон, бог – риба.
Дагон је био мистеријски облик вавилонског “спаситеља”. Име
Дагон долази од речи даг (у Библији обично преведене као риба), а
значи рибљи бог.233 Иако је потекло из Вавилона,234 обожавање Да –
гона постало је посебно популарно међу Филистејима.235
На доњој слици може се видети начин на који се Дагон приказивао
на месопотамским скулптурама (други лик с лева).236 Лејард
(Лаyард) у књизи Бабyлон анд Ниневех објашњава да је “глава
рибе формирала митру изнад човекове главе, док је љускави, лепе –
засти реп падао позади
попут плашта, остављајући
откривене удове и
стопала.”237
Касније, када су се
ствари развиле, преостао
је само горњи део – мит –
ра са мало отвореним
риб љим устима.
84
На неколико малтешких ко –
ваница приказано је божанство
(чије су особине истоветне са
Озирисом, египатским Нимро –
дом) без рибљег тела, коме је
ос тала само рибља глава, мит –
ра.238
Позната Моретова слика
при казује светог Амброзија с
мит ром у облику рибље главе.
Исту врсту митре носе и папе,
као што може да се види на слици
папе Павла ВИ (који је про –
поведао о миру у току сво је
историјске посете Сједињеним
Америчким Државама 1965.
године).
Х. А. Ајронсајд каже да је
папа “директан наследник вели –
ког свештеника вавилонских
мис терија и слуга рибљег бога Да –
гона, због ког и носи рибарски
прстен, попут својих идолопоклоничких
претходника.” Поно –
во су у ме шању многобоштва
и хриш ћан ства сличности учиниле
мешавину мање очигледном.
У овом случају, с обзиром да
је Петар био рибар, с њим је био
повезан прстен бога рибе с
уписаном титулом Понтифеx
Маxимус. Ме ђутим, апостол
Петар никада није носио такав
прстен. Нико му се никада није
85
Свети Амброзије
Папа Павле ВИ с митром
клањао нити љубио његов прстен. Он вероватно није ни имао
прстен, јер пише да није имао “ни сребра ни злата”!239
Следећи кључ који нам помаже да решимо мистерију модер –
ног Вавилона можемо да пронађемо у употреби палиума који
папа носи око рамена. Речници га дефинишу као комад одеће који
је пре хришћанске ере носило многобожачко
свештенство Грчке и Рима. У
модерним временима палиум се из –
рађује од беле вуне ски нуте са два
јаг њета која су претходно примила
бла гослов у базилици Свете Агнезе у Ри –
му. Као знак да и надбискупи такође
имају удела у обиљу папске службе,
папа им шаље палиум. Али пре него се
пошаље, мора целу ноћ да остане на наводном гробу светог
Петра. Ова пракса личи на многобожачке обичаје старих Грка!
Римска црква вековима тврди да поседује столицу на којој је
седео и службовао Петар за време свог боравка у Риму. Ка –
толичка енциклопедија објашњава да осликане плоче на предњој
страни столице приказују измишљене митске животиње, као и измиш –
љена “Херкулова дела”.240 У наредном тому Католичке енциклопедије
проналазимо ове речи: “Гилгамеш, којег је митологија тран –
сфор ми сала у вавилонског Херкула… био би тада особа коју
означава библијски Нимрод.”241 Чудно је да се Нимрод поисто –
већује с Херкулом, а да се резбарије са ликом Херкула појављују
на тзв. “Столици светог Петра”. Ниједна од тих ствари не може да
нас увери да је та столица хришћанског порекла. Научна комисија
коју је у јулу 1968. установио тадашњи папа, изјавила је да ниједан
део столице није довољно стар да би потицао из Петрових дана.
Службеним испитивањем утврђено је да старост столице може
сезати само до 9. века. Јасно, старе идеје у вези с Петровом столицом
биле су за ним љиве, али нетачне.
Близу великог олтара Цркве светог Петра налази се велики брон –
за ни кип, наводно Петров. Тај кип се чува с најдубљим поштова –
86
њем, а његова стопала су била пољубљена толико пута да су му
се од тога скоро истрошили прсти! Фотографија приказује папу Јована
XXИИИ како се спрема да пољуби кип који је за ту прилику обучен у
папско одело, а на главу му је став љена троредна круна.
Обичај љубљења кипа или идола позајмљен је из многобоштва.
Као што смо видели, обожавање Вала је било повезано с древним
87
Папа Јован XXИИИ се припрема да пољуби стопало кипу светог
Петра.
обожавањем Нимрода, у деифицираном облику (као бога сунца).
У Илијино доба народ се клањао Валу и љубио га. “Али сам”, рекао
је Бог, “оставио у Израиљу седам хиљада људи, који не савише колена
пред Валом нити га устима својим целиваше”.242 У једном од
својих “мистеријских облика” Нимрод (утеловљен у младог Та –
муза) је био приказиван као теле. Кипове телади су правили, обо –
жавали и љубили! “…Сребром својим кипове своје лију, идоле по вољи
својој. Сви су дело уметничко. О њима се каже: који жртве приносе,
нек теоце љубе!” Љубљење, целивање идола било је део обожавања
бога Вала!
88
Папу Павла ВИ носе у процесији
У Римској цркви је прихваћен и обичај религијских процесија,
свечаних верских поворки у којима се носе идоли. Такве процесије
су уобичајени део римокатоличке праксе која, свакако, не потиче
из Библије. У 15. веку пре Христа кип вавилонске богиње Иштар био је
уз велику помпу и церемоније пренет из Вавилона у Египат.243 У
старо доба процесије с киповима биле су одржаване у Грчкој,
Египту, Етиопији, Мексику и многим другим зељама.
Библија показује лудост оних који мисле да им идол може по –
моћи – идоли су тако беспомоћни да их треба носити! Исаија у ди –
рект ном осврту на вавилонске богове каже: “Злато из кесе своје
ва де, на мерилима сребро мере; плаћају златара да им бога прави
и пред њим падају и клањају се. Носе га, на раме га мећу, став –
љају га на место његово и он стоји, не миче се с места свога”.244
Не само да су се такве процесије, приликом којих се носе идоли
наставиле у Римокатоличкој цркви, већ се током самих процесија
носи и папа. У Исаијино време људи су трошили злато и сребро да би
начинили своја божанства. Данас се на папу стављају драгуљи и
скупа одећа. Када је некада божанство било ношено у процесији,
људи су падали на колена пред њиме и клањали му се; тако се у
неким приликама клањају и пред папом. Исто као што је бог био
ношен “на раменима”, тако и данас људи на раменима, током
религијских процесија, носе папу, бога католицизма!
Пре око три хиљаде година потпуно исти обичај био је познат у
Египту, где су такве процесије биле део тадашње многобожачке
религије. Илустрација на следећој страни приказује како дванаест
људи носе староегипатског свештеника-цара кроз масу која га
обожава.245 Када се упореде савремена папска и стара египатска
верска процесија, види се да је прва копија друге!
На цртежу на ком је приказан египатски свештеник-цар, запа –
жамо употребу фабеллума, велике лепезе од перја. Она је раније
била позната као Бахусова мистична лепеза. Као што је таква лепе –
за била коришћена у процесији с многобожачким свештеникомцарем,
тако се и данас користи у току свечаних процесија с папом.
(Упоредити цртеж и фотографију.) Као што Енциклопедија Британика
89
каже, “папа се, када одлази на свечане церемоније, носи на седији,
преносивој столици с црвеном свилом, високог наслона, праћен
лепезама од перја.”246 Да те лепезе које се користе у процесијама
потичу из египатског многобожачког система знају и признају
чак и католички писци.247 Четири снажна метална прстена на ногама
“Петрове столице” служе да се у њих утакну полуге за ноше ње.
Међутим, можемо да будемо потпуно сигурни да апостол
Петар никада није био ношен кроз масу људи која му се кла ња!248
Нема сумње да је папина служба произашла из мешавине
многобоштва и хришћанства. Митра у облику рибље главе, вавилон –
ска одећа, мистични кључеви и титула Понтифеx Маxимус позајм –
љени су из многобожачке религије. Све то, као и чињеница да Хрис –
тос никада није установио слузбу папе у својој Цркви, јасно по –
казује да папа није заменик Сина Божјег нити наследник апостола
Петра.
90
Египатског свештеника-цара носе у процесији

НЕМОРАЛНОСТ НЕКИХ ПАПА

Осим уверљивих доказа које смо навели, и сам карактер и
морал многих папа пре их приказује као наследнике многобо –
жачких свештеника него као Христове или Петрове представнике.
Неке папе су биле толико покварене
да су их се стидели и људи
који нису имали ника кве везе са
религијом. Међу гресима које су
починили налазе се: блуд, содомија,
новчане преваре, силова ње,
убиство и пијанство. Повезати так –
ве грехе с људима који су носили
титулу “Свети отац”, “Христов на –
месник” и “Бискуп над биску пи –
ма”, може да звучи шокантно, али
они који су добро упознати с
историјом папства знају да мно –
ге папе нису били морални људи.
Папа Сергије ИИИ (904-911) се докопао папске службе помоћу
убиства. Анали Римске цркве го воре о његовом животу са Ма –
розијом, с којом је живео у јавном греху, а која му је родила
неколико незаконите деце.249 Барониус га је описао као “мон –
стру ма”, а Грегоровије га је назвао “за стра шујућим зло чин –
цем”. Један историчар је написао: “Седам го дина је тај човек
91
Папа Сергије ИИИ

12.поглавље

запоседао столицу светог Петра, док је његова конкубина са
сво јом семирамидоликом мајком владала дворем у раскоши и
разблудности која је подсећала на најгоре дане старог царства.”
250
Та жена, Теодора, због свог исквареног морала поистовећивана
са Семирамидом, заједно са Марозијом, папином љу –
бавницом, “напунила је папску столицу љубавницима и копилади,
па је од папске палате направила разбојничку пећину.”251 Вла –
давином папе Сергија ИИИ започело је раздобље назвено “влада –
вина блудница” (904-963).
Папа Јован X (914-928) је прво био послат као надбискуп у
Равену, али га је Теодора вратила у Рим и поставила на место па –
пе. Према бискупу Лиутпранду из Кремоне, који је писао историју
око педесет година након тог доба, “Теодора је потпомагала
Јованов избор да би лакше могла да прикрије своје недопуштене
односе с њим.”252 Његова владавина се неочекивано завршила
тако што га је Марозија задавила! Хтела је да га уклони са свога
пута, да би Лав ВИ (928-929) могао да постане папа. Владавина
Лава ВИ је ипак била врло кратка, јер га је Марозија потајно убила
када је сазнала да је “дао своје срце жени бесрамнијој од ње
саме”!253 Недуго након тога, под именом Јован XИ, папа је
постао малолетни Марозијин син. Католичка енциклопедија наводи:
“Неки, узимајући као извор података Лиутпранда и Либер понтифацалис,
тврде да је он био незаконити син Сергија ИИИ (ранијег папе).
Путем интрига своје мајке, која је у то време владала у Риму, био
је постављен на столицу светог Петра.”254 Међутим, у свађама с
неким мајчиним непријатељима био је претучен и бачен у затвор
у коме су га отровали.
Године 955. Марозијин унук је у својој 18. години постао па –
па под именом Јован XИИ. Католичка енциклопедија га описује
као “непристојног, неморалног човека чији је живот био такав да
се о Латерану говорило као о јавној кући, а његова морална изо –
па ченост је постала предмет опште омражености у Риму… 6.
новемб ра је сазван црквени збор у Цркви светог Петра, састављен
92
од педесет италијанских и не –
мачких бискупа; Јован је био
оптужен за светогрђе, новчане
преваре, кривоклетство, убиство,
блуд и инцест, и писмено позван
да се одбрани. Одбијајући да
призна синод, Јо ван је изрекао
казну екскомуникације за све
учеснике збора ако изаберу
дру гог папу уме сто њега…
Јован XИИ се крваво осветио во –
ђама противничке странке: кардиналу-
ђакону Јовану одсечена
је десна рука, бискуп Отгар
фон Спејер је из би чеван, високи дворски службеник изгубио је нос и
уши… Јован је умро 14. маја 964. године, осам дана након што
је био, према гласинама, погођен парализом у чину блудниш –
тва.”255
Познати католички бискуп из Кремоне, Лиутпранд, који је живео
у то доба, писао је: “Ниједна часна госпођа није смела да се
јавно покаже, јер папа Јован није имао поштовање ни према
девојкама, удатим женама или удовицама; биле су сигурне да би
их обешчастио чак и на гробовима светих апостола Петра и Павла.”
Католичка збирка о животима папа, Либер понтифицалис, говори: “Он
је цео свој живот провео у блуду.”256
Папа Бонифације ВИИ (984-985) је стекао свој положај обилним
дељењем украденог новца. Орлеански бискуп је за њега рекао
да је (као и Јован XИИ и Лав ВИИИ) “монструм који заудара у крви и
прљавштини” и “антикрист који је засео у храм Божји”. Католичка
енциклопедија каже да је он “надвладао Јована XИВ (априла 984.),
бацио га у тамницу Сант Ангело, где је несрећни човек и умро
након четири месеца… Више од годину дана Рим је трпео тог монструма
огрезлог у крви својих претходника. Али освета је била страшна.
Након његове неочекване смрти, јула 985. године… Бо –
93
Папа Јован XИИ
нифацијево тело је било изложено погрдама светине, вучено по улицама
града и коначно голо и прекривено ранама бачено у подножје
кипа Марка Аурелија… Следећег јутра самилосни свештеници
су однели леш и на хришћански начин га укопали.”257
Следећи папа био је Јован XВ (985-996). Он је раздељивао
црквени новац својим рођацима и био познат као човек “грамзив
за новцем и искварен у свим својим поступцима.”
Бенедикт ВИИИ (1012-1024) је “купио службу папе помоћу
јавног мита”. Следећи папа Јован XИX такође је купио папску
службу. С обзиром да је био лаик, било је потребно да прође кроз
сва свештеничка заређења у једноме дану! Након њега је Бе –
недикт ИX (1023-1045) постављен за папу као дечак од 12 година
(неки извешатаји кажу 20), и то уз помоћ ценкања с моћним
породицама које су владале Римом! Он је “починио убиства и
блудништва усред белог дана, пљачкао ходочаснике на гробовима
мученика… одвратни злочинац, народ га је истерао из Рима.”258
Католичка енциклопедија каже: “Он је био срамота Столици светог
Петра.”
“Симонија” (куповање и продавање папске службе) је постала
тако уобичајена, а корупција толико изражена, да су се и световни
владари укључивали у њу. Краљ Хенри ИИИ поставио је за папу
Клемента ИИ (1046-1047), јер се није
нашао ниједан римски свештеник који ни –
је био окаљан симонијом и блудниш –
твом!259
Бројне папе су починиле убиства,
али је Иноћентије ИИИ (у преводу “Не –
вини” – прим. прев.) у убијању над ма –
шио све своје прет ходнике. Иако није
лично убијао, он је увео најђаволскију
установу у историји човечанства –
Инквизицију. Ова институција је одговорна
за убиства, са каћења и прогонства
више стотина хиља да и милиона људи. У
94
Папа Иноћентије ИИИ
току од око 500 година, папе су користиле
Инквизицију против оних који се нису
слагали с уче њима Римске цркве, те
тако настојале да очувају своју власт.
У сукобима с кардиналима и краљевима,
против папе Бонифација ВИИИ су
биле изношене бројне оптужбе. Ка то –
личка енциклопедија пише: “Тешко да је
изоставио било који могући злочин –
неверу, хере зу, симонију, одвратну и
неприродну неморалност, идолатрију,
магију, губи так свете земље, смрт
Целестина В итд… Историчари, па чак и
модерни католички писци… сврставају га
међу покварене, зле папе, приказују
као частољубивог, арогантног, немило срдног човека и подмуклог
сплеткара, а сав његов понтификат као запис о злу.”260 Није
нужно инсистирати да су све оптужбе против њега биле истините, али
не могу ни све да буду нетачне. Током његове владавине песник
Данте је посетио Рим и описао Ватикан као “ка нализацију
корупције”. Папу Бонифација је (заједно с папама Нико лом ИИИ и
Клементом В) сместио у “најниже делове пакла.”
Иако покушавају да ставе нагласак на неке Бонифацијеве доб –
ре особине, “католички историчари… ипак признају експлозивну бруталност
и увредљиву фразеологију неких његових јавних докумената.”
261 За пример те “увредљиве фразеологије” може да послужи
тврдња да “забављати се и физички лећи са женама или младићима не
представља већи грех од трљања руку.”262
У другим приликама, очигледно у таквим “експлозивним” тре –
ну цима, назвао је Христа “лицемером” и говорио за себе да је
атеиста.
Иако то звучи скоро невероватно, управо је тај папа 1302.
године издао добро познату булу Унам санцтум, која службено
проглашава да је Римокатоличка црква једина права црква изван
95
Папа Бонифације ВИИИ
које нико не може да буде спашен, и говори: “Зато тврдимо,
одређујемо и проглашавамо да је нужно за спасење веровати да се
свако људско биће мора подложити римском Понтифу.” С обзиром
да су постојале и морално искварене папе, захтев да се сваки човек
“мора подложити” папи намеће једно питање: Да ли се треба подложити
и грешном папи? Католички одговор је следећи: “Грешни па –
па… остаје члан (видљиве) цркве и треба га сматрати грешним, не –
праведним владарем за кога морамо да се молимо, али ког не
смемо да лишимо наше покорности.”263
Од 1305. до 1377. године папин двор је био у Авињону, у
Француској. У то доба је Петрарка оптужио папину гарду за “силовања,
прељубништво и све врсте блуда.” У многим жупама муш –
карци су “због заштите својих породица”264 захтевали да свештеници
држе конкубине!
Током концила у Констанци, тројица папа, а понекад и четво –
рица, сваког јутра су проклињали један другог и сваки од њих је
говорио за своје противнике да су антихристи, демони, прељубници,
содомисти, непријатељи Бога и људи. Један од тих “папа”, Јован
XXИИИ (1410-1415), “био је оптужен од стране тридесет седам сведока
(већином бискупа и свештеника) за блуд, прељубу, инцест,
содомију, симонију, крађу и убиство. Уз помоћ огромног броја
сведока било је доказано да је завео и силовао три стотине часних
сестара. Његов секретар Нием је рекао да је овај држао харем у
Болоњи, где су чак две стотине девојака биле жртве његове
раскалашности.”265 Концил га је оптужио за педесет четири злочина
нај горе врсте.266
Ватикански запис доноси ову информацију у вези са његовом
неморалном владавином: “Његово господство, папа Јован,
по чинио је перверзност са женама свог брата, инцест са светим
опатицама, прељубу са удатим женама, полно општио са девицама
и починио све врсте сексуалних злочина… Потпуно се препустио
спавању са другим собама и осталим телесним жељама, у потпуности
супротним Христовом животу и учењу… јавно је био назван
‘Утеловљеним ђаволом’.”267 Да би повећао своје богаство,
96
папа Јован је опорезовао скоро све, укључујући проституцију,
коцкање и лихварство. Био је и проглашен за “најпокваренијег зло –
чинца који је икада седео на папском престолу.”268 За папу Пија
ИИ (1458-1464) је речено да је био отац многе незаконите деце.
Он је “отворено говорио о методама које је користио да заведе
жене, охрабрујући младиће да чине то исто. Чак се нудио да их
подучава у методама самоугађања.”269
Пијев следбеник је био Павле ИИ
(1464-1471), који је имао пуну кућу
љубавница. Његова папска круна
својом вредношћу је надмашивала
вредност палате. Следећи папа Сикст
ИВ (1471-1484) своје ратове је финансирао
продајом црквених служби они –
ма који су понудили највише нов ца.270
Папство је користио да обогати себе и
своју родбину. Осморицу својих сестрића
је поставио за кардинале, иако
су неки од њих још били дечаци. Лук –
сузним и раскошним забавама надмашио
је римске цареве. Богаством и
раскоши, он и његови рођаци су надмашили
и старе римске породице.”271
Папа Иноћентије ВИИИ (1484-1492)
је био отац шеснаесторо деце, коју му је родило више жена. Нека
од његове деце славила су своје венчање у Ватикану.272
Католичка енциклопедија спомиње само “двоје незаконите деце,
Франческета и Теодорину”, из доба “разуздане младости”.273
Попут бројних других папа, и он је умножио црквене службе и продавао
их за огромне суме новца. Дозволио је и борбе бикова на
Тргу светог Петра.
Следећи је био Борџија који је узео име Александар ВИ (1492-
1503), а у избору за папу победио је подмитивши кардинале. Пре
него што је по стао папа, још док је био кардинал и надбискуп,
97
Папа Александар ВИ
живео је у греху с једном римском госпођом, а касније с
њеном кћерком с којом је имао петоро деце. На дан свог
крунисања поставио је свог сина, младића лоше природе и лоших
навика, за надби с купа Валенсије.274 Многи сматрају да је
Александар ВИ био искваренији од свих папа из доба ренесансе.
Јавно је живео у инцесту са своје две сестре и кћерком Лук –
рецијом, с којом је, како је речено, имао дете.275 Предводио је
сексуалну оргију у Ватикану 31. октобра 1501. године, која због
огромне грозоте никада није била поновљена у аналима људске
историје.276
Према Лифе магазину, папи Павлу ИИИ (1534-1549) родила су се
три сина и кћер. На дан када је био крунисан, славио је крштење двојице
својих праунука. Двојицу младих нећака прогласио је кардиналима,
финансирао свечаности с певачима, плесачима и лакр ди –
јашима и тражио саве –
те од астролога.277
Папа Лав X
(1513-1521) родио
се 11. децембра
1475. године. Тон –
зуру је примио у 7.
години; са 8 је пос –
тао опат, а кардинал
са 13 година! Илус –
трација приказује бу –
лу папе Лава X. На
једној страни олов –
ног печата су ликови апостола Петра и Павла, а на другој папино
име и титула. Реч була (изведена из латинске речи чије значење је
повезано с округ лим обликом) прво се користила за печате који су
давали веродостој ност папским доку ментима, а кас није и осталим
исправама.
Католичка енциклопедија говори како се папа Лав X “нео –
буздано предао забавама које је обилно приређивао. Био је оп –
98
Була Лава X
седнут незаситном љубављу према наслади… обожавао је да
при ређује гозбе и скупе забаве пропраћене разузданошћу и
пијанчењем.278
Управо тих дана је Мартин Лутер, свештеник Католичке цркве,
путовао у Рим. Када је угледао прве обрисе “града на седам
брежуљака”, спустио се на земљу и рекао: “Свети Риме, поздрав –
љам те.” За кратко време је увидео да је Рим све друго, само не
свети град. Међу свим слојевима клера владала је неморалност.
Свештеници су причали бестидне шале и грозне простоте, чак и у току
мисе. На папском двору вечеру је служило дванаест голих девојака.”
279 “Нико не може да замисли какви греси и срамна дела се
чине у Риму”, рекао је Лутер, “то треба видети и чути да би се ве –
ровало. Тако постоји узречица: Ако постоји пакао, Рим је саграђен
изнад њега.”
Једног дана, у току те своје посете Риму, запазио је кип у
једној од улица које воде до Цркве светог Петра, кип женског
папе. С обзиром да је тај кип папама био предмет згражавања,
ниједан од њих никада није хтео да пролази том улицом. “Чудим
се”, рекао је Лутер, “како папе допуштају да тај кип остане та –
мо.”280 Четрдесет година након Лутерове смрти, папа Сикст В
наложио је да се тај кип уклони .
Иако Католичка енциклопедија сматра да је прича о папи Јовани
измишљена, ипак доноси следеће објашњење: “Након Лава ИВ
(847-855), Енглез Џон од Мајнца запосео је папску столицу на
две године, седам месеци и четири дана. Он је, наводно, био
жена. Као девојку, њен љубавник ју је одвео у Атину одевену у
мушку одећу, и тамо је толико напредовала у учењу да јој нико
није био једнак у знању. Дошла је у Рим где је подучавала
науку и због тога привукла пажњу учених људи… и коначно је
била изабрана за папу, али је затрудневши са једним од својих
поверљивих службеника родила дете током процесије од Цркве светог
Петра до Латерана… Тамо је скоро истог момента умрла, а
речено је да је на том истом месту била и сахрањена.”281
99
Да ли је заиста постојала жена-папа? У Средњем веку у ту
причу су веровали хроничари, бискупи, па и саме папе. Католичка
енциклопедија износи: “У четрнаестом и петнаестом веку је та
папиница сматрана историјском особом у чије постојање нико
није сумњао. Имала је своје место међу исклесаним бистама
које су стајале у сиенској катедрали. Под Клементом ВИИ (1592-
1595), и на његов захтев, она је била трансформисана у папу
Захарија. У одбрану своје лажне доктрине пред концилом у
Констанци, јеретик Јан Хус спомиње папињу и нико не ставља под
знак питања чињеницу њеног постојања.”282 Како је папа Кле –
мент могао женског папу, Јовану, трансфор мисати у мушког
папу, Захарија, вековима након њене смрти?
Износећи чињенице о неморалности која је постојала у животу
неких папа, ми не желимо да оставимо утисак да су све папе
имале лош карактер као ове споменуте. Међутим, верујемо да
тај извештај озбиљно доводи у питање доктрину о “апостолском
наслеђу”, у којој се тврди да је Римокатоличка црква једина права
црква будући да може датирати линију папа све до апостола Петра.
Да ли је то заиста важно? Ако је тако, сваки од тих папа, чак и они
који су били познати као неморални и окрутни, треба да буду
укључени у ту линију.
100

ДА ЛИ СУ ПАПЕ НЕПОГРЕШИВЕ?

Као додатак многим контрадикцијама којима је римски систем
већ био заражен, појавиле су се папе које су почеле да тврде да
су “непогрешиве” (попут бога Јануса из античког доба). Зато је
природно да су људи почели да испитују како се непогрешивост може
повезати с папском службом, када су неке папе биле врло лош
пример у моралу и поштењу. Ако се непогрешивост може применити
само на доктрине које су прогласили, како онда може бити да се
неке папе нису слагале са другим папама? Неки од папа, ук –
ључујући Ви рилинија, Иноћентија ИИИ, Клемента ИВ, Гргура XИ, Хад –
ријана ВИ и Павла ИВ, одацили су доктрину о непогрешивости папа.
Како је све то могло бити објашњено на прихватљив начин и уоб –
личено у догму? То је био задатак ватиканског концила из 1870.
године. Концил је покушао да сузи значење непогрешивости на
употребљиву дефиницију, користећи је као такву само за папске прогласе
који су начињени екс катедра (еx цатхедра – са катедре: изјаве
и тврдње дате без образложења, засноване само на ауторитету
онога који их даје, прим. прев.). Дефиниција која је прихваћена гласи:
“Римски понтиф, када говори екс катедра, а то је када врши своју
службу као пастир и учитељ свих хришћана, одређује… доктрину вере
или морала коју цела црква треба да одржава – то му је због разлога
божанског учествовања обећано у благословљеном Петру, који је
поседовао ту непогрешивост… и сходно томе такве дефиниције римског
понтифа су непроменљиве”.283
101

13.поглавље

Том дефиницијом нису били превладани сви проблеми, али ипак је
непогрешивост папе постала службена догма Римокатоличке цр –
кве на ватиканском концилу 1870. године.
Познавајући историју папа, неколико католичких бискупа се на
том концилу супротставило проглашавању догме о непо гре –
шивости папа. Један од њих, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-
1905), описан је у Католичкој енциклопедији као “један од најистакнутијих
противника непогрешивости папа.”284 Он је истакао да
су се неке папе супротстављале другим папама. Посебно је спо –
менуо како је папа Стефан ВИ (896-897) довео на суд ранијег
папу Формозија (891-896).
Позната прича о томе како је
један папа довео другог на суд
је крајње стравична, будући да је
папа Формозије био мртав већ
осам месеци! Ипак је тело изва –
ђено из гробнице и смештено на
престо. Тамо је постављен да седи
пред групом бискупа и кардинала,
обу чен у богату папску одећу, с
кру ном на климавом скалпу и
скиптар свете службе у укоченим
прстима труле руке! С обзиром да се суђење одужило, смрад
мртвог тела је испунио скупштинску дворану. Папа Стефан је иступио
пред цео збор и вршио испитивање. Наравно, покојник није
давао никакве одговоре на оптужбе, па је проглашен кривим за
све тачке оптужнице. Након тога је сјајно одело потргано с његовог
тела, круна с лобање, а затим су му отсечени прсти које је
користио за дељење понтификалних благослова. Његово тело је
бачено на улицу, везано за кола и вучено римским улицама, да би
на крају било бачено у Тибар.285
Тако је један папа проклео другог. Недуго затим, истиче
Католичка енциклопедија, “други Стефанов наследник поново је са –
хранио са свим почастима Формозијево тело које је неки монах
102
извукао из Тибра, и то у Цркви светог Петра. Затим је на синоду
поништио одлуке суда Стефана ВИ и прогласио важећим све одлуке
које је донео Формозије. Јован ИX је потврдио те акте на два
си нода… С друге стране је Сергије ИИИ (904-911) одобрио у римском
синоду одлуке Стефановог синода против Формозија… Сер –
гије и његова странка су подвргли оштром поступку бискупе које
је Формозије посветио, а који су у међувремену поделили службе
многим другим свештеницима, тако да је та политика прерасла у
највећу конфузију.”286 Тако оштро неслагање међу неким папама
сасвим си гурно побија идеју о непогрешивости папа.
На шестом концилу одржаном 680. године Папа Хонорије И је
након смрти проглашен јеретиком. Папа Лав ИИ је потврдио такву
осуду. Ако су папе непогрешиве, поставља се питање како су
онда могли да осуђују један другог?
Папа Вигилије је, након што је осудио неке књиге, повукао
сво ју осуду; касније их је поново осудио и опет опозвао своју
осуду, па их поново осудио. Питамо се где је ту непогрешивост?
Папа Еуген ИИИ (1145-1153) је дозволио двобоје. Каснији папа
Јулије ИИ (1503-1513) и Пије ИВ (1559-1565) су их забранили.
У једанаестом веку постојало је тројица супарничких папа,
све док нису били развлашћени на концилу који је водио цар Хенрик
ИИИ. Касније, у истом веку, Клементу ИИИ се супротстављао Виктор
ИИИ, а након њега и Урбан ИИ. Како су папе могле да буду не –
погрешиве када су се супротстављали један другоме?
Године 1378. је настала позната “велика шизма”, која је пот –
ра јала педесет година. Италијани су за папу изабрали Урбана ВИ,
док су француски кардинали изабрали Клемента ВИИ. Њих двојица су
го ди нама проклињали један другог све док концил није обојицу
развластио и изабрао трећег! Папа Сикст В је поседовао преправ –
љену верзију Библије, за коју је тврдио да је аутентична. Две го –
дине касније је папа Клемент ВИИИ прогласио да је пуна грешака и
одредио да се напише друга.
103
Папа Гргур И је одбио титулу “Свеопштег бискупа” као “световну,
празноверну, арогантну и уведену од стране првих от –
падника”. Ипак су кроз векове друге папе прихватале ту титулу.
Папа Хадријан ИИ (867-872) је прогласио важећим цивилне бра –
кове, али их је папа Пије ВИИ (1800-1823) осудио као неважеће.
Папа Еуген ИВ (1431-1447) је осудио Јованку Орлеанку да
буде жива спаљена као вештица. Касније ју је папа Бенедикт ИВ
(1919. године) прогласио “светицом”.
Када запазимо како су кроз векове стотинама пута и на стотине
начина папе противречиле један другоме, лако нам је да
разумемо како је многим људима неприхватљива идеја о
непогрешивости папе. Иако је истина да већина папских изјава није
дата екс катедра (дефиниција непогрешивости из 1870. године), како
можемо да верујемо, када су грешили на толико начина, да им је
загарантована божанска непогрешивост за време оних неколико
тренутака када говоре екс катедра?
Папе су себи давале титуле као “Најсветији Господин”, “Пог –
лавар Цркве у свету”, “Врховни надбискуп”, “Велики свештеник”,
“Уста Исуса Христа”, “Намесник Христов” и др. Папа Лав XИИИ је 20.
јуна 1894. за себе изјавио следеће: “Ми владамо над земљом
уместо свемогућег Бога”. Током ватиканског концила 9. јануара
1870. године проглашено је: “Папа је Христос у служби, Христос
у власти и сили… Клањамо се пред твојим гласом, о Пије, као пред
гласом Христа, Бога истине; држећи се тебе, ми се држимо Христа.”
Историјски приказ који смо видели јасно показује да папа није
“Христос у служби” или Христос на неки други начин. Контраст је
очигледан. Скупе круне које носе папе коштале су читаво богатство.
Током свог земаљског живота Исус није носио круну, осим
ону од трња. Папу послужују слуге. Колико је то у супротности са
Назарећанином који није дошао да му служе, већ да служи. Папе
се облаче у одећу која је мајсторски израђена и врло скупа – начи –
њена по угледу на одећу римских царева из паганског доба. То
је у контрасту са Спаситељем који је носио обично одело. Немо –
ралност многих папа, посебно из прошлих векова, стоји у оштрој
104
супротности с Христовом савршеном светошћу и чистотом. Имајући
све ово у виду, закључујемо да је тврдња да је папа “Христов
намесник” без икакве основе.
Већ 1612. године било је истицано, као што је то учинио Андреас
Хелвиг у својој књизи Римски антихрист, да назив “Христов намесник”
има бројну вредност 666. Нека слова у латинском језику
имају бројну бредност. Када се из папине титуле Вицариус филии деи
(Намесник сина Божјег) издвоје таква слова, њихова нумеричка
вредност је следећа: И је 1, Л је 50, В је 5, Ц је 100 и Д је 500. Када
се све то сабере добијамо збир 666. Тај број нас, свакако, подсећа
на Откривење 13:18: “Овде је мудрост. Ко има ум нека
израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина
шездесет шест.”
Треба отворено истаћи да бројна имена и титуле, зависно од
тога како су писане и на ком језику, могу дати тај број. Примери
које ћемо овде навести од посебног су интереса, будући да су
повезни с Римом и римокатолицизмом.
Према Хислопу, изворно име Рима је било Сатурниа, што значи
“Сатурнов град”. Сатурн је било тајно име откривено само чла –
новима халдејских мистерија, које се у Халдеји изговарало са четири
слова: СТУР. У том језику је С имало нумеричку вредност 60, Т –
400, У – 6, а Р – 200, што заједно даје збир 666.
Грчка слова из речи латеинос (латински), који је историјски језик
Рима у свим његовим службеним списима,
дају такође збир 666. У грчком Л је 30, А је
1, Т је 300, Е је 5, И је 10, Н је 50, О је 70 и С
је 200 – збир је 666. Ово је истицао Јернеј још
у 3. веку. Та иста реч значи “латинац”, и она
је само грчки облик имена Ромул по коме
је град Рим добио име. То име на јевреј –
ском гласи Ромиитх, и такође даје 666.
За разлику од Грка и Јевреја, Римљани
нису користили сва слова своје абецеде за
означивање бројева; користили су само шест
105
Д 500
Ц 100
Л 50
X 10
В 5
И 1
Збир: 666
слова: Д, Ц, Л, X, В и И (Сви остали бројеви били су комбинације ових
шест). Врло је интересантно, а вероватно и значајно, да тих шест
слова која сачињавају римски бројни систем сабирањем дају 666.
Ако се окренемо самој Библији, у Старом завету можемо да
прочитамо како је цар Соломун сваке године примао 666 таланата
злата.287 То богатство је играло важну улогу у његовом животу,
скрећући га на погрешан пут. Слова грчке речи еупориа (користи
се у Новом завету, а преведена на наш језик значи богатство),
дају број 666. Између свих 2000 грчких именица из Новог завета
постоји још само једна реч која има ту бројну вредност, реч парадосис,
што значи традиција. Богатство и традиција су, што је врло
заниљиво, увелико присутни у Римској цркви. Богатство је искварило
праксу и поштење, док је традиција искварила науку…
106

НЕЉУДСКА ИНКВИЗИЦИЈА

У средњем веку пала црква је јавно приказивала своју исква –
реност и зато није тешко разумети зашто су на многим местима
људи протествовали. Многи су одбацивали лажне папине тврдње,
тражећи уместо тога спасење и истину у Библији. Они су били називани
“јеретицима” и Римокатоличка црква их је жестоко прогонила.
Један од докумената у којима су наређивана таква прогонства
била је нељудска Ад еxтирпанда, издата 1252. године од
стране папе Иноћентија ИВ. По том документу јеретике треба
107

14.поглавље

“згазити као отровне змије”, што је и формално дозволило употребу
тортуре. Цивилним властима је било наређивано да спаљују јеретике.
“Була Ад еxтирпанда остаје темељни документ Инквизиције, об –
нављан или појачаван од стране неколико папа: Александра ИВ
(1254-1261), Клемента ИВ (1265-1268), Николе ИВ (1288-1292),
Бонифација ВИИ (1294- 1303) и других. Од стране папа цивилним властима
је, под претњом екскомуникације, наложено да изричу
законске казне које су непопустљиве јеретике осуђивале на
ломачу. Треба запа зити да је, ако се сама није решила екскомуникације
у року од годину дана, екскомуницирана особа све то
108
време била обележена као јеретик и подвргнута свим казнама
које су се односиле на херезу.”288
У то време су измишљани многи начини да се људима нанесе
што више мука и болова. Једна од најпознатијих метода била је
употреба справе за растезање, дугачког стола на коме су
оптуженику биле привезане руке и ноге, па је затим био растезан
помоћу ужета и витла. На тај начин су се ишчашивали зглобови и
наносио ужасан бол.
“Гвоздена девица” је била шупља
спра ва у облику жене. Унутра су били
постављени ножеви на такав начин и
под таквим углом да је оптуженица
бивала раздерана у смртоносном
загрљају. То средство за мучење
прс кали су “светом водом”, а на
њему су биле написане речи на латинском:
“Нек је слава Богу једином.”
289
Клештима су чупали нокте или су
ужарено гвожђе стављали на осетљиве
делове тела. Користили су се и ваљци с
оштрим ножевима и шиљцима преко
којих су напред-назад ваљали јеретике.
Уз то је постојао и шкрип, справа за
му чење стезањем и ишчашивање прс –
тију, као и “шпанске чизме”, које су
користили за дробљење ногу и стопала.
109
“Гвоздена девица”
Након што су са жртава скинули одећу, везали би им руке на
леђима чврстим ужетом. На стопала би им причврстили тегове. Уз
помоћ чекрка одржавали би их у ваздуху или би их трзањем спуштали
и дизали, ишчашујући им тако удове тела. У току таквог муче –
ња, свештеници су држећи уздигнуте крстове покушавали да наведу
јеретике на одрицање од њиховог уверења.
Ридпатх’с Хисторy оф Wорлд (Ридпатова историја света) износи
илустрацију о деловању Инквизиције у Холандији, у којој двадесет и
један протестант виси на дрвету. Човек на мердевинама управо
треба да буде обешен, док се испод њега налази свештеник који
држи крст.290
“Године 1554. Ломбардијац Франсис Гамба био је ухапшен и
осуђен на смрт у миланском суду. На месту извршења казне,
када му је свештеник принео крст, Гамба је рекао: ‘Моје су мисли
толико испуњене стварним вредностима и Христовом добротом,
да не желим да ме на њега подсећа комад безосећајног дрвета’.”
Због те изјаве “пробушили су му језик и након тога га спа –
лили.”291
Некима који нису прихватили учења Римске цркве улили су рас –
топ љено олово у уши и уста. Другима су копали очи и окрутно их
110
бичевали. Било је и та –
квих које су приси –
љавали да скоче с
литице на пободене
дугачке шиљке, на
којима су споро
уми рали у болним
гр чевима. Неке су
гушили деловима
влас титог тела или урином
и изметом.
Но ћу су жртве Ин –
квизиције биле везиване
ланцима за
под или зидове, па су
постајали плен пацова
и гама ди, који су
на сељавали такве кр –
ваве собе за муче –
ње.
Религијска нетоле ранција која је покретала Инквизицију про уз –
роковала је ратове у које су се укључивали читави градови. Године
1209. град Бе зиерс су заузели љу ди којима је папа обећао да ће
прили ком смрти истовреме но заобићи чисти лиште и ући у небо, ако се
укључе у крс ташки по ход против јере ти ка. Постоје из веш таји да је
60.000 људи у том граду било поклано мачем. Крв је текла улицама.
У Лавауру, 1211. године, гувернер је обешен на вешала, док
је његова жена била бачена у бунар и затрпана камењем. Четири
стотине људи из тог града су живи спаљени. Следећег јутра крсташи су
присус твовали великој миси, а након ње су наставили да заузимају
остале градове у том крају. Претпоставља се да је приликом те
опсаде у једном дану погинуло 100.000 албигенза. Њихова тела
су била сакупљена на једно место и спаљена.
111
Приликом масакра у Мериндолу пет стотина жена је било
закључано и запаљено. Када би која искочила кроз прозор, била би
дочекана шиљцима копља. Над женама се јавно вршило насиље.
Деца су била убијана пред својим беспомоћним родитељима.
Неки људи су били бацани с литица или разголићени и вучени кроз улице.
Сличне методе су биле коришћене и у масакру код Оранжа, 1562.
године. Папа Пије ИВ је послао италијанску војску и заповедио јој
да покоље мушкарце, жене и децу. Наређење је извршено с ужасном
окрутношћу. Људи су били изложени срамоти и неописивим
мучењима.
Десет хиљада хугенота било је убијено у Паризу током кр –
вавог масакра на “Дан светог Вартоломеја” 1572. године. Фран –
цуски цар је отишао на мису да би свечано захвалио што је поклано
тако много јеретика. Папски двор је примио ту вест с великом
радошћу, па је папа Гргур XИИИ на челу огромне процесије отишао
у Цркву светог Луја да ода захвалност Богу! Папској ковници је
наредио да изради новчић у сећање на тај догађај. На том
новчићу је приказан анђео с мачем у једној и крстом у другој
руци; пред њим бежи гомила хугенота са страхом на лицима. На
112
кованици су речи Угонотторум странгес 1572, које значе “покољ
хугенота 1572.”
Илустрација из Ридпатх’с Хисторy оф Wорлд (на претходној стра –
ни) приказује деловање Инквизиције у Холандији. Човек виси
наглавце, са стопалима учвршћеним у кладе. На ватри се греје
жарач, којим ће га пржити и ослепети му очи.292
Неки од папа који се данас од стране Римске цркве про гла –
шавају “великим”, живели су и деловали управо у то време. Зашто они
нису отворили врата тамница и погасили ватре које су вековима замрачивале
небо Европе? Ако се продаја опроштајница, поштовање
кипова као идола и неморални живот папа може објаснити као
“злоупотреба” или оправдати као чин противан службеним законима
цркве, шта можемо рећи о Инквизицији? Иако је понекад муче –
ње ишло много даље од онога што је било одобрено, остаје чиње –
ница да је Инквизиција била уведена папском одлукоми дуго постојала
захваљујући подршци потоњих папа. Може ли неко да верује
да су такви поступци заступали Христа који је рекао да будемо
кротки, да опростимо својим непријатељима и чини мо добро онима
који нас мрзе?
113

"ГОСПОДАРИ НАД БОЖЈОМ БАШТИНОМ"

Најважнији људи Римокатоличке цркве, први до папе, су кардинали.
Библија каже да је Христос у својој Цркви поставио апостоле,
пророке и еванђелисте, пастире и учитеље,293 али нигде не налазимо
индиције да је установио групу кардинала. Управо супротно, кардинали
су, изворно, били група водећих свештеника у многобо –
жачкој религији старог Рима, давно пре доласка хришћанства.
Брошура Тхис ис тхе Цатхолиц Цхурцх (Ово је Католичка црква) коју
су издали Витезови Колумба (једна од католичких организација),
објашњава: “У старо доба кардинали су били водећи римски свеш –
теници. Њихово име је изведено од латинске речи цардо – шарка (на
вратима), и односио се на кључне чланове клера.”294
Одакле потиче повезаност свештеника старог Рима и речи
шарка? Очигледно је да су били свештеници Јануса, паганског бога
врата и шарки! Јанус је био сматран “богом почетака”, зато је и
јануар, почетни месец римског календара, назван његовим
име ном. Као бог врата, он је био њихов заштитник и одржаватељ.
Чак и данас се на енглеском вратар назива јанитор, што је изведено
из имена Јанус!
Јанус је био познат као “отварач и затварач”.295 Будући да је
као такав био обожаван у Малој Азији, можемо да разумемо Ису –
сове речи цркви у малоазијском граду Филадефија: “Ово говори
Свети и Истинити, Онај који има кључ Давидов – оно што Он отвори,
нико не може да затвори, и што Он затвори, нико не може да
114

15.поглавље

отвори… Ево поставио сам пред тебе отворена врата”.296 Пагански
бог Јанус био је лажан, а Исус прави отварач и затварач!
“Друштво кардинала с папом на челу”, пише Хислоп, “само је
копија паганског свештеничког скупа с Понтифеx Маxимусом или
врховним свештеником, за који се зна да је био обликован према
моделу изворног великосвештеничког скупа у Вавилону!”297 Када
су многобоштво и хришћанство били помешани, кардинали, свештеници
шарки на вратима који су вршили службу у паганском Риму, нај –
вероватније су пронашли посао у папском Риму.
Одела у која се облаче кардинали Католичке цркве су црвене бо –
је. Библија спомиње неке вави лонске прин чеве који су се облачили у
црвену одећу: “… слике људи на зидовима, слике Халдејаца црвено
обојене, с појасима око бедара, са ша реним чалмама на глави,
који сви као кнезови изгледају и синове Вавилона представљају, из
Халдејске, из земље њихове.”298 Блудница која симболизује вави –
лонску религију, била је обучена у скерлетну (црвену) одећу.299 Од
древних времена црвена боја или скерлет, била је повезана с грехом.
Исаија је у своје доба рекао: “…Ако су греси ваши као скерлет,
као снег постаће бели; и ако су као пурпур црвени, постаће као
вуна.”300 Блудништво се понекад назива скерлетним (гримизним)
грехом, а црвена боја се повезује са проституцијом као, на
пример, у изразу “ред-лигхт-дистрицт” (“округ црвене светлости”, део
града у којем се налазе јавне куће – прим. прев.).
Са увидом у све ове податке, није погрешно питати се зашто би
се црвена боја користила за одећу највиших људи Римске цркве. Не
кажемо да је лоше облачити се у црвено; ипак, зар није чудно што је
то обичај кардинала? Да ли треба да претпоставимо да су и апостоли
облачили такву одећу? Или је вероватније да је црвена кардиналска
одећа била по узору на ону коју су облачили свештеници много –
божачког Рима?
Свештеници вратних шарки из паганског доба били су познати и као
пламеници (“фламенс”). Та реч је изведена из речи буктање, а озна –
чавала је онога који потпирује или распаљује свету ватру.301 Они
су били чувари светог пламена, ког су распиривали мистичном лепе –
115
зом бога Бахуса. Попут ватре коју су одржавали и њихова одећа
је била пламено-црвене боје. У то време су били слуге Понтифеx
Маxи муса, док су данас кардинали слуге папе који, такође, носи
титулу Понтифеx Маxимус. Пламеници су били подељени на три
различите групе, као и кардинали: на кардинале-бискупе, кардиналесвештенике
и кардинале-ђаконе.
Следећи по ауторитету, испод папе и кардинала, су бискупи
Католичке цркве. За разлику од титула папа и кардинал, Библија спо –
миње бискупе. Попут назива свети, и назив бискуп је често био
погрешно схваћан. Многи замишљају бискупа као црквеног служ –
беника вишег реда који има власт над скупином других црквених
службеника или цркви. Та се мисао одражава у речи катедрала, која
потиче од речи катедра, која значи престо. Катедрала је, за разлику
од осталих цркви, она у којој је смештен бискупски престо. Ме –
ђутим, у Библији су сви који су вршили црквену службу били названи
бискупима – не само службеници из одређеног града. Павле је
наложио Титу да постави старешине у свакомграду,302 а у седмом
стиху истог поглавља их назива бискупи (епископи, грч. епíскопос).
(У нашим преводима користе се речи владика или надгледник, као
превод грчке речи епíскопос – прим. прев.) Када је Павле
поучавао старешине из Ефеса, говорио им је: “Пазите на себе и на
це ло стадо којем вас је Дух Свети постави за надгледнике
(бискупе). Храните Божју Цркву…”303 Реч која се преводи са надгледници
је иста реч која је на другим местима преведена као
бискупи или владике. Ти службеници су називани старешинама, бис –
купима, надгледницима и пастирима, и сви ти изрази су означавали
потпуно исту службу. Очигледно је да бискуп описан у Светом
писму није био црквени службеник из великог града који је седео на
престолу и владао над скупином нижих службеника. Свака црква је
имала своје старешине, а те старешине су били бискупи! Мартин Лутер
је то правилно разумео: “Бискупе какве сада имамо”, напоме –
нуо је, “Свето писмо не познаје; они су постављени… тако да
један може да влада над многим службеницима.”304
116
Чак и пре него што су књиге Новог завета комплетиране, било
је потребно упозоравати на николаитску доктрину.305 Према
Скофилду, реч николаити долази од речи никао (победити), и лаос (лаици,
световњаци), што се, ако је то тачно, “односи на најранији облик
спомињања свештеничког реда, тј. клера, што је касније разделило
братство у ком су сви били једнаки306 на свештенике и лаике.”307
Назив свештеник, у изворном значењу, припада сваком хриш –
ћанском вернику, а не само црквеним вођама. Петар подучава
црквене службенике да не буду “владари над (Божјим) на родом
(баштином)”.308 Реч преведена с “баштина” је клеерон или клер! Као
што М. Хенри објашњава у својим коментарима, свој Божјој деци
је дато “име Божја баштина или клер… Та реч у Новом завету никада
није ограничена само на црквене службенике.”
Неприхватање неприродне поделе на клер и лаике не значи да
службеници не треба да приме долично поштовање и част, посебно
“они који проповедају и поучавају”.309 Међутим, због те вештачке
поделе, људи у црквеним заједницама често преносе сву
одго ворност за Божје дело на црквеног службеника. Међутим,
по Библији Бог има службу за све своје људе. То не значи да сви
треба да служе тако што ће да поучавају. Чак ни услуга као што је
давање чаше хладне воде није без сврхе и награде.310 У првој
Цркви није сва служба стављена на плећа појединаца. Тада је служ –
бовало мноштво старешина, као што то показују бројни библијски
стихови. “Постављали су им старешине по свим црквама”,311 и у
“свакоме граду”.312 Изрази попут “старешине цркве” (множина),
често се употребљавају у Светом писму.313
По Библији сви који су очишћени од својих греха Христовом
крвљу постали су “свештеници Богу” и “царско свештенство”.314
Свештенство свих верника је јасан став Новог завета. Међутим,
неки су узели за себе право да се узвисе као “господари над
Божјом баштином” и поучавали људе да им треба свештеник коме
ће моћи да кажу своје грехе, да свештеник треба да их шкропи, да
им дâ последње помазање, одржава мисе за њих итд. Људи су
учени да зависе од свештенику док је прави Велики Свештеник, Исус
117
Христос, у њиховом схватају сакривен тамним облаком људских
традиција. Они који уздижу себе за “владаре” над људима почињу
сами себи надевати имена која су небиблијска и, у неким случајевима,
имена која би требало да припадају само Богу! Као упозорење
против те праксе Исус је рекао: “Никога на земљи не називајте
оцем, јер имате само једног Оца, оног на небу! Нити се
зовите вођа, јер имате само једног Вођу – Христа. А највећи
међу вама нека вам буде слуга. Ко самог себе уздиже, биће
понижен, а ко је понизан, биће уздигнут”.315
Заиста је тешко разумети како је црква која је тврдила да је
Христос њен оснивач, након само неколико векова почела да
користи управо оне називе за које је он изричито рекао да се не
користе! Чак је римски бискуп почео да се назива папа, што је вари –
јација имена отац. Католичке свештенике, такође, ословљавају са
оче. Подсетимо се да је један од водећих огранака мистерија које
су дошле у Рим, био митраизам. У тој религији су они што су предводили
религијске обреде били називани “очевима”.316 У чланку о
митраизму у Католичкој енциклопедији пише: “Оци (коришћено овде
као религиозна ти тула) су водили богослужење. Поглавар тих очева,
нека врста папе, који је стално живео у Риму, био је назван Патер
Патрум”317 (Отац отаца. прим. прев.) Ако су многобошци у Риму
своје свештенике називали отац, и ако је Христос рекао да се ни
један човек не назива тако, из ког извора долази римокатолички
обичај да се свештеници називају тим именом – од Христа или из
паганства? Чак нам и Библија доноси пример многобожачког
свештеника кога су називали отац. Човек по имену Миха рекао је
младом Левиту: “Остани код мене, и буди ми отац и свеш –
теник…”318Миха је био одрастао човек и имао је сина, а тај Левит је
био младић. Назив отац очигледно је коришћен у религијском смислу
као ознака свештеника. Миха је хтео да му овај буде отацсвештеник
у његовом “светилишту”.
Римокатоличка црква користи титулу Монсињор, која значи мој
Господине (грчки Кyриос, енглески Тхе Лорд – Господ, назив за
Бога, прим. прев). То је нешто попут општег назива, објашњава
118
Католичка енциклопедија, и правилно је ако се користи у ословљава –
њу неких високих црквених вођа. “Уместо да се патријарси ослов –
љавају са Ваша благости, надискупи са Ваша милости, бискупи са
Мој господине, опати Милостиви господине, све их можемо без
повреде пра вила понашања, да поздравимо са Монсињор.319
Једно од значења речи архи (нпр. архиепископ и архиђакон) је и
вођа. Као коментар на све ово довољно је само поново цитирати
Христове речи: “Нити се зовите вођа, јер имате само једног Вођу –
Христа.”
Чак се и назив велечасни треба придавати само Богу. Појављује
се само једном у Библији: “Свето и часно је име Његово.”320 Реч
часно долази од латинског ревере, и прво су током петнаестог
века почели да је употребљавају енглески свештеници као назив из
поштовања. Облик тог назива на енглеском језику је тхе
Реверенд (велечасни).
Када је Исус говорио против ласкавих титула, основна порука је
била о понизности међу његовим ученицима. Не требамо ли и ми
да одбацимо наводни ауторитет тих високих служби у којима људи
покушавају да постану “господари над Божјом баштином”?
Умес то да људи примају славу, зар не би сва слава требало да
буде дата Богу?
119

НЕОЖЕЊЕНО СВЕШТЕНСТВО

“Дух разговетно говори да ће у последња времена отступити
неки од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске… који
забрањују женити се…”321
У овом тексту апостол Павле упозорава да ће се касније, или у
последње време, појавити одступање од истинске вере. “То се не
односи нужно на последње раздобље постојање света”, пише
Адам Кларк у свом познатом коментару, “већ на било које
време након оног у ком је црква тада живела.”322 У ствари, то
отпадање од вере, као што је познато у историји, настало је већ у
раним вековима.
Први хришћани су у пракси обожавања паганских богова препознали
обожавање ђавола тј. демона.323 Из тога следи да је
Павле, упозоравајући на “ђаволске (демонске) науке (доктри –
не)” очигледно алудирао на учење паганских мистерија. Посебно
је навео доктрину о забрани женидбе. У мистеријској религији ту
доктрину нису примењивали на све људе, већ је то била наука о
свештеничкомцелибату. Како истиче аутор Хислоп, такви неожењени
свештеници били су чланови вишег свештеничког реда царице
Семирамиде. “Колико год да то чудно изгледа, глас прошлости
приписује развратној царици увођење свештеничког целибата и то у
његовом најстрожијем облику.”324
Нису сви народи међу које се раширила та мистеријска религија
захтевали свештенички целибат. У Египту, на пример, свештеницима
је било дозвољено да се жене. Међутим, они који изучавају ту те –
му знају “да је приликом увођења обожавања вавилонске
120

16.поглавље

богиње Кибеле у многобожачком Риму, оно било представљено
у свом примитивном облику с неожењеним свештенством.”325
Уместо да је доктрина “забрањивања женидбе” промовисала
моралну чистоту, испади које су починили неожењени свештеници
многобожачког Рима били су толико велики да је Сенат сматрао
како их треба прогнати из римске републике. Касније, након што је
свештенички целибат био утемељен у папском Риму, појавили су се
слични проблеми. “Када је папа Павле В покушао да забрани рад
бордела у ‘Светом граду’, римски Сенат га је замолио да не
спроводи у дело своју замисао јер је постојање таквих места
једини начин да се спрече свештеници да не напаствују њихове
жене и кћери.”326
Рим је у то доба само по имену био “Свети град”. Извештаји
процењују да је у том граду, с популацијом не већом од
100.000 људи, постојало око 6000 проститутки.327 Историчари тврде
да су “сви свештеници имали љубавнице и да су сви самостани на
Капитолу били места на лошем гласу.”328 По наредби папе Гргура
у Риму је исушен рибњак који се налазио близу једног самостана.
На дну је пронађено више од 6000 дечијих лобања (абортиране
деце од стране “часних” сестара – прим. прев).
Кардинал Петер Дејли је рекао да се не усуђује да описује
неморалност женских самостана, и да је приступање женском
самостану био само други начин постајања јавном проститутком.
Прекршаји су били толико ружни да је у деветом веку света
Теодора Студита забранила чак и поседовање женки животиња у
манастиру. Године 1477. у католичком самостану у Керхаиму
одржавали су се ноћни плесови и оргије које су у историји описане као
горе од оних које су виђене у јавним кућама.329 Свештеници су
били познати као “мужеви свих жена”. Алберт Величанствени, хамбуршки
надбискуп, обраћао се својим свештеницима речима: “Си
нон цасте, тамен цауте” (Ако не можете бити морални, будите
барем опрезни). Један други немачки бискуп почео је да
опорезује свештенике у свом окружењу порезом на сваку жену
коју су држали и свако дете које се родило. Открио је да су свештени-
121
ци из његове бискупије држали једанаест хиљада жена.330 Католичка
енциклопедија каже да је склоност неких да разматрају те детаље и
увеличавају појединости “у најмању руку истакнута као и наги –
ња ње дела црквених брани теља да потпуно игноришу те непријатне
странице историје.”331
Као и у многим другим стварима, ми не сумњамо да пос –
то је крајности на обе стране. Схватамо да у овим извештајима о
неморалном понашању постоји могућност претеривања. Ако и
узмемо да постоје претеривања, проблеми који су повезани с
док трином о забрани женидбе превише су очигледни да би се могли
игнорисати. Иако покушава да објасни и оправда целибат, Католичка
енциклопедија признаје да је у томе било много злоупотреба. “Не
желимо да поричемо или прикривамо врло ниски ниво моралности на
ко ји се повремено спуштало католичко свештенство у разним временским
раздобљима и различитим земљама које су се називале
хриш ћанским. Поквареност је била широко распрострањена. Како је
и могло бити другачије кад су се на све стране у бискупије угурали
мушкарци бруталне природе и необузданих страсти, који су да вали
врло лош пример свештенству над којим су владали? Велики број људи
из клера, не само свештеници већ и бискупи, јавно су узимали жене
које су им рађале децу којој су касније уступали своје жупе.”332
У Светом писму не постоји правило које би захтевало да
службеник Цркве буде неожењен. Апостоли су били ожењени,333 а
епископ је требало да буде “муж једној жени”.334 Чак и Католичка
енциклопедија каже да “у Новом завету не налазимо никакву
индицију да је целибат био спровођен као обавезан за апостоле или
оне које су они заредили.”335 Доктрина о забрани женидбе постепено
се развијала унутар Католичке цркве. У почетку, када се тек
почела учити доктрина о целибату, многи свештеници су били ожење –
ни. У то време је постојало питање попут: да ли свештеник коме је
умрла жена може да се поново ожени. Пропис установљен 315.
године на концилу у Новој Цезареји “апсолутно забрањује свеш –
тенику да склопи нови брак под претњом губитка службе.” Кас –
није, на концилу у Риму који је 386. године водио папа Сириције,
122
издат је проглас којим се забрањује “свештеницима и ђаконима да
имају брачне односе са својим женама, а папа је предузео
кораке да се та одредба спроведе у Шпанији и осталим деловима
хришћанског света.”336 У овим текстовима из Католичке енциклопедије
пажљив читалац ће запазити речи “забрана” и “забрањује се”.
Реч “забрањивати” је иста реч коју Библија користи када упозорава
у вези са “забрањивањем женидбе”, али у потпуно супротном
значењу. Библија назива забрањивање женидбе “ђаволском
(демонском) науком.”
Узевши у обзир све ове чињенице, можемо да одговоримо на
питања да ли се остварило Павлово предсказање337 и да ли је дошло
до отпадања од изворне вере. Одговор је – да. Да ли су се људи
приклонили многобожачким доктринама, демонским наукама?
Одго вор је такође – да. Да ли је свештеницима забрањено да се
жене? Да.
Због присилног целибата многи од тих свештеника су завршили,
да употребимо Павлове речи, са “жигосаном савешћу” у “лицемерју
и лажи” због неморалности у коју су упали. Историја је показала
потпуно испуњење овог пророчанства.
Наука о забрани женидбе за свештенике сусретала се током
историје с тешкоћама због практиковања исповести. Није тешко
закључити да је пракса да девојке и жене исповедају неожењеним
свештеницима своје моралне слабости и страсти, могла лако да
доведе до многих злоупотреба. Бивши свештеник Чарлс Чинигај
(Цхарлес Цхинигуy), који је живео у време Абрахама Линколна с
којим је био и лично повезан, даје исцрпан опис неких стварних
случајева у књизи Тхе Приест, тхе Wоман анд тхе Цонфессионал
(Свештеник, жена и исповест). Свакако, не кажемо да би сви свеш –
теници требало да буду осуђени због погрешака и греха неких
свеш теника, и не сумњамо да су многи били одани заветима које
су дали. Ипак, “бројни напади” (да употребимо израз Католичке
енциклопедије) уперени против исповести, у многим случајевима
нису били без основе. Да је наука о исповести на овај или онај
начин проузроковала тешкоће Римској цркви, може да се наслути из
123
речи Католичке енциклопедије. Након спомињања “небројених
напада” она каже да “ако је за време Реформације или касније
Црква требало да, у корист мира, одступи од науке или да се окани
неких обичаја, да би ублажила ‘тешке речи’ – исповедање би било прва
ствар осуђена да нестане!”338
Опрезно сроченим речима Католичка енциклопедија објашњава
како моћ опраштања греха припада само Богу, али Он ту моћ
испољава кроз свештенике. Тумачи се да одломак из Јеванђеља по
Јовану 20:22-23 значи да свештеник може да опрости или одбије да
опрости грехе. Да би он могао да донесе ту одлуку, греси морају
да му се исповеде “потанко и у детаље” (према одлуци концила
у Тренту). “Како се може донети мудра и разборита пресуда ако
свештеник не познаје случај о ком се изриче пресуда? И како он
може да стекне потребне информације осим ако оне не дођу
кроз грешниково спонтано признање?” Чланак даље наводи да је,
давши свештеницима власт да опраштају грехе, нелогично веровати
да је Христос “предвидео неке друге начине опраштања, попут
исповедања ‘директно Богу’.” За оне који су након крштења
сагрешили, исповест свештенику је “нужна за спасење”.339
Библија поучава о једном облику исповести, али то није исповест
неожењеном свештенику. У питању саставни део извињења које
човек упућује ономе кога је повредио или оштетио. Библија каже: “…
исповедајте грехе један другоме …”340 Ако би тај текст могао да се
узме као потврда католичке идеје о исповести, тада не само да би
требало да се верници исповедају свештеницима, већ би требало и да се
свештеници исповедају верницима! Када је Симон врачар из Самарије
сагрешио након што је био крштен, Петар му није рекао да треба њему
да се исповеди. Није му рекао ни да моли “здраво Маријо” одређени
број пута на дан. Петар му је рекао да “моли Господа” за
опроштење.341 Када је Јуда сагрешио, исповедио се групи свешеника и
затим починио самоубиство!342
Идеја о исповедању свештенику нема порекло у Библији, већ у
Вавилону. Пре него што је нека особа била потпуно прихваћена у
вавилонску мистеријску религију, од ње се захтевала тајна испо –
124
вест. Када је исповест једном учињена, човек је практично био
ропски ве зан за свештенство. Нема сумње да се исповедање
практиковало у Вавилону, јер су из таквих записаних исповести исто –
ричари били у могућности да донесу закључке у вези са вавилонским
поимањам добра и зла.343
Вавилонска замисао о исповести била је позната у многим
крајевима света. Салаверте је писао о том обичају међу Грцима.
Сви Грци, од Делфа до Термопила, били су укључени у мистерије делфског
храма. Њихово ћутање у вези са свиме за шта им је било
заповеђено да држе у тајности, било је осигурано уобичајеним
исповедањем, захтеваним од кандидата након иницијације. “Од –
ре ђени облици исповедања били су такође познати у религијама Ме –
доперсије, Египта и Рима, давно пре доласка хришћанства.”344
Специфична боја свештеничке одеће у Римокатоличкој цркви је
црна, а и неке протестантске деноминације следе тај обичај. Због
чега црна боја? Можете ли да замислите Исуса и апостоле обучене
у црна одела? Црна боја је вековима била повезивана са смрћу.
Пог ребне кочије су традиционално црне боје, а то је и боја која се
облачи на погребу, итд. Са друге стране, Библија спомиње неке
Ва лове свештенике који су се облачили у црно. Божја порука кроз
пророка Софонија била је: “…Истребићу из овога места остатак Ва –
лов и име свештеника идолских с другим свештеницима (ке ма –
рим)”.345 Кемарим су били свештеници обучени у црну одећу.346 У
јед ном другом одељку о обожавању Вала (Баал), тај исти назив
преведен је као “свештеници идолима”.347 Аутор Адам Кларк је на –
писао: “Они су највероватније били само ред који су основали ју –
деј ски идолопоклонички цареви, а били су називани кемарим по речи
цамар која значи потамнети или поцрнети, будући да је њихов
посао био да се непрекидно брину за жртвене ватре. Нај ве ро ват –
није су били и обучени у црну одећу, па зато и неки Јевреји хриш ћан –
ске црквене кругове из поруге називају кемарим, због њи хо ве
црне одеће и огртача. Тешко је рећи због чега би хришћани морали
својим свештеничким оделима имитирати Валове свеш те нике.”348
125
Још један обичај Римокатоличке цркве који је такође у старо
доба био познат међу нехришћанима, је тонзура. Католичка енци –
клопедија каже да је тонзура “свети ритуал установљен од стране
Цркве код којег… се хришћанин прима у свештенички ред тако што
му се обрије коса… Историјски, тонзура се није користила у првој
Цркви… Чак и касније, Свети Јероним (340-420. год.) није одо –
бравао да свештеници брију главе”.349 Међутим, већ у 6. веку тон –
зура је била уобичајена. На концилу у Толеду донесена је строга
одредба да сви свештеници морају примити тонзуру, али се данас тај
обичај у многим земљама више не спроводи. Познато је и признато
да се тај обичај “није спроводио у раној цркви”, већ је био
познат међу многобожачким народима. Буда је обријао главу
наводно због послушности Божијој заповести. Озирисови свештеници
у Египту разликовали су се од обичног народа по томе што су бријали
главе. Тонзуру су имали и свештеници бога Бахуса.
У Католичкој цркви је облик тонзуре који се користио у Британији
називан келтски. Код келтске тонзуре се бријао само део косе на
предњој страни главе. У источном облику је цела глава била обријана,
али у римском облику (тзв. тонзура светог Петра) користила се
округла тонзура у којој је остајала само коса на рубовима, док је
горњи део главе био обријан. У Британији је келтска свештеничка
тонзура била исмејавана као тонзура Симона врачара.350
Због чега је Рим инсистирао на округлој тонзури? Не можемо
имати потпуни одговор на то питање, али знамо да је такав био
“стари обичај Митриних свештеника који су својим тонзурама имитирали
сунчев диск. С обзиром да је бог сунца био велики оплакивани
бог, а његова коса подшишана у кружном облику, и свештеници
који су га оплакивали су шишали своју косу на сличан начин. Тако су
у различитим земљама они који су оплакивали мртве у њихову
почаст шишали косу у кружном облику!”351 Да је то врло стар обичај,
познат чак и у Мојсијево доба, може се видети у Библији. Тонзура
је била забрањена за свештенике: “Нека не брију главе”, каже 3.
Мојсијева 21:5. Да се мислило на округлу тонзуру види се из текста
3. Мојсијевој 19:27: “Не стрижите косу своју укруг.”
126

МИСА

Да ли свештеници имају моћ да у току обреда мисе промене
хлеб и вино у месо и крв Исуса Христа? Да ли за то веровање постоји
оправдање у Светом писму?
Католички став је сажет у речима из Католичке енциклопедије: “У
слављењу свете мисе, хлеб и вино се мењају у тело и крв Христову.
То се назива транссупстанцијација или претворба, јер у сакраменту
свете причести (еухаристије) не остаје више супстанца хлеба и вина,
већ се хлеб у потпуности претвара у тело Христово, а целокупна
супстанца вина претвара се у његову крв, при чему само спољ –
ним изгледом остају хлеб и вино.”352
Као оправдање за ово веровање узимају се Исусове речи
које је изговорио узевши хлеб и чашу: “Узмите, једите; ово је тело
моје… пијте из чаше сви, јер ово је крв моја…”353 Инсистирање на
дословном значењу ових речи ствара бројне проблеме у тума –
чењу и чини да превидимо чињеницу да Библија често користи слико –
вито изражавање.
Када су неки од Давидових људи рескирали властити живот да би
му донели воду из Витлејема, он ју је одбио речима: “Зар да пи –
јем крв ових људи! Излажући живот погибији, донели су воде”.354
Библија го вори о Исусу као о “вратима”, “чокоту” и “стени”.355 Сва –
коме је јасно да те изјаве треба разумети у пренесеном смислу.
Тако је и са Христовом изјавом “ово је моје тело… ово је
моја крв.” Хлеб и вино су симболи његовог тела и крви. Овакво
разумевање ни мало не умањује стварност Христове присутности
унутар заједнице верника, јер је обећао: “Где су двојица или тро-
127

17.поглавље

јица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима”.356 Одбацити
идеју да Он дословно постаје присутан у комадићима хлеба или
чаши вина, не значи да одбацујемо чињеницу да је он духовно
присутан међу верницима.
Након што је Исус благословио хлеб и вино, они нису били дос –
ловно претворени у његово тело и крв, јер је Он још увек био фи зички
присутан међу својим ученицима. Он није нестао да би се појавио
у облику хлеба и вина. Након што је благословио чашу, Он је још
увек назива “виноградским родом”, а не стварном крвљу.357 С
обзиром да је и Исус пио из чаше, да ли то значи да је Он пио своју
властиту крв? Ако је вино постало стварна крв, тада би га по Библији
било забрањено пити.358
Не постоји било какав доказ да путем римокатоличког ритуала
долази до било какве промене у тим елементима. Они задржавају
исти укус, боју, мирис, тежину и величину. Хлеб и даље изгледа као
хлеб, има укус хлеба, мирише као хлеб и на додир је попут хлеба.
Међутим, по католичком начину размишљања, то је Божје тело.
Вино и даље изгледа попут вина, има укус вина, мирише као вино,
али се верује да је постало Божја крв. Када свештеник благосиља
хлеб и вино, изговара латинске речи: хоц ест цорпус меус. Имајући
на уму чињеницу да се та изрека користила за постизање промене,
лако можемо да схватимо да је на основу тих речи настао израз
“хокус покус” (хоцус поцус).359
Трентски концил је прогласио да је веровање у транссупстанцијацију
неопходно за спасење, и изрекао проклетство за свакога ко
би то порицао. Концил је наредио бискупима да објасне како елементи
мисе – хлеб и вино, садрже не само месо, кости и живце, као
део Христа, “већ такође и потпуног Христа.”360
Католичка енциклопедија истиче да “догма о потпуности ствар –
не присутности значи да је у свакој појединој особи стварно присутан
цели Христос, његово месо и крв, тело и душа, божанство и чо –
вештво.”361 Када комад хлеба постане “Христос”, верује се да
при ликом његовог подизања, свештеник жртвује Христа. Свакога
ко другачије верује, трентски концил је прогласио проклетим. “Ако
128
неко каже да приликом мисе Богу није принесена истинска и правилна
жртва… тај нека буде анатема (проклет).”362 У католичком ве –
ровању та “жртва” представља обнављање жртве на крсту. “Хрис –
тос је заповедио да његова крвава жртва на крсту треба свакодневно
бити обнављана у миси кроз бескрвну жртву његовог тела и
крви, који су представљени једноставним елементима хлеба и
вина.”363 С обзиром да су ти елементи промењени у Христа, он “је
присутан у нашим црквама, не само на духовни начин већ
стварно, истински и супстанцијално, као жртва жртвовања.”364 Иако
се тај обред изводио већ милионима пута, учињени су покушаји да
се објасни да је то иста жртва као и она на Голготи, јер је у оба
случаја жртва Исус Христос.365
Идеја о Христу, његовом “месу и крви, телу и души, божанству
и човештву”, који се непрекидно приноси као “обнова” жртве на
крсту, стоји у оштрој супротности са Исусовим речима “Свршено је!”,
које је изговорио на крсту.366 Старозаветне жртве је требало не –
прекидно приносити јер ниједна од њих није била савршена жртва, али
у Библији пише да смо сада “посвећени приношењем тела Исуса
Хрис та на жртву једном заувек. Сваки свештеник је из дана у дан
стајао и обављао службу и непрестано приносио жртве, које никада
не могу сасвим да уклоне грехе. А кад је Христос принео једну
жртву за грехе, сео је Богу с десне стране… Он је једном жртвом
учинио оне који се посвећују савршенима”.367
Католичка доктрина каже да Христова жртва на крсту треба да
буде “свакодневно обнављана.” Међутим, Нови завет истиче да
је идеја о “свакодневној жртви” у супротности са једном једином
Христовом жртвом. Библија каже да Он не треба да се стално приноси,
јер “као што је људима одређено да једном умру”, тако је
и Христос “принет на жртву само једном да однесе грехе
многих”.368 Због тога они који верују да се Христова жртва треба
непрестано понављати у миси “поново разапињу и срамоте Сина
Божјега…”369
Након што је свештеник изменио хлеб у “Христа”, ставља га у
приказницу, у центар лика који представља сунце. Пред том при –
129
казницом ће се католици клањати и поштовати малену хостију као
бога! Да ли је то библијска пракса? Тај обичај је истоветан обичајима
незнабожачких племена која обожавају фетише. Запазимо што
каже Католичка енциклопедија: “У одсутности библијског доказа,
Црква је пронашла пуномоћ, право за извођење божанског поштовања
Благословљеног Сакрамента у најстаријој и непрекинутој
традицији…”370 Такво схватање подсећа на Исусове речи: “…укидате
реч Божију својим обичајем(традицијом) који сте поставили.”371
Прихватање идеје да елементи Господње
вечере постају дословно Христово тело и крв, није
прошло без проблема. Тертулијан говори да су
свеш теници строго пазили да ни мрвица хлеба не
пад не, да се не би озледило Христово тело. Ве –
ровало се да чак и мрвица садржи целога Христа. У
средњем веку су покренуте опсежне расправе
као, на пример, шта би требало учинити ако неко
поврати након што је примио причест или ако би којим случајем миш
или пас појели “Божје тело”. На концилу у Констанци се расправљало
да ли човеку, који пролије мало “Христове крви” по својој бради,
треба спалити браду или треба уништити спаљивањем и браду и човека!
Очигледно је да су уз идеју о транссупстанцијацији настале бројне
чудне доктрине.
Познато је да су у раној хришћанској цркви хришћани узимали оба
елемента, и хлеб и вино, као симболе Христове смрти.372 Католичка
енциклопедија то признаје: “Може се узети као генерална чињеница
да се све до 12. века, како на Западу тако и на Истоку, јавна при –
чест у црквама обично делила и примала у оба вида”, што је “непобитно”.
373 Међутим, након толико векова, Римокатоличка црква је
почела људе лишавати вина, служећи им само хлеб. Само би свештеник
попио вино. Један од разлога је био тај да би неко могао пролити
“Христову крв”. Али, зар није било могуће да су и први хришћани могли
пролити чашу? Христос им је није ускратио због те бојазни. Пос –
луживање само половине од онога што је Исус одредио, свакако
захтева нека разјашњења. Било је објашњено да “причест само
130
јед ног елемента” вреди исто као и узимање оба. Људи неће нимало
бити лишени “милости нужне за спасење”, јер “Христос је стварно
присутан и прима се цео и потпун: тело и крв, душа и божанство,
путем једне од те две врсте… Света Мајка Црква дозволила је
обичај причешћивања само једном врстом… Зато не само да
причест обема врстама није обавеза за верне, већ је чаша строго
забрењена црквеним законом свакоме осим свештенику који
служи мису.”374 Након многих векова, тај закон је сада ублажен.
Неким католицима је дозвољено да узимају и хлеб и вино, али
обичаји варирају од места до места.
Да ли је идеја о транссупстанцијацији потекла од Исуса? Историчар
Дјурант тврди да је веровање у транссупстанцијацију, какво постоји
у Римокатоличкој цркви, “један од најстаријих обреда примитивне
религије.”375 У научном делу Хастинг’с Енћцлопедиа оф
Религион анд Етхицс, многе странице су посвећене теми “једење
Бога”. Ту је дат обилан увид у транссупстанцијацијске обреде ме –
ђу многим народима, племенима и религијама. Такви обреди су
били познати и у старом Риму, што се може видети из Цицероновог
реторичког питања у вези са житом богиње Церес и Бахусовим
вином. “У митраизму је постојала еухаристија, али је идеја о светој
гозби стара као и људска раса, те је постојала у свим раздобљима
и међу свим народима”, каже Католичка енциклопедија.376
У Египту је свештеник благосиљао колач за који се сматрало да
постаје Озирисово тело. Након тога се колач јео, а као део обреда
узимало се и вино.377 Чак и у Мескику и Централној Америци,
међу онима који нису никада чули за Христа, постојало је ве –
ровање у једење божјег тела. Кад су се католички мисионари први
пут искрцали тамо, били су изненађени видевши “религијски обред који
их је подсећао на причест… лик начињен од брашна… након свеш –
тениковог благослова, подељен је међу људе који су га појели…
прогласивши га телом њиховог божанства.”378
Хислоп сугерише да је идеја једења божјег тела проистекла из
ка нибализма. С обзиром да су пагански свештеници јели део од
свих жртава, код људских жртава од Валових свештеника се захте-
131
вало да једу и људско месо. Тако је Цахна-Бал, што значи “Валов
свештеник”, постало основа за савремену реч “канибал”.379
Током мисе, чланови Римске цркве могу да изађу напред и
клекну пред свештеника да им стави у уста комадић хлеба који је
постао “Христос”. Тај комадић хлеба се назива хостија, што је
изведено из латинске речи чије је прво значење било “жртва” или
“жртвовање”.380 Католичка енциклопедија тврди да је хостија “била
објекат огромног броја чуда”, укључујући и случај
да се једном хлеб претворио у камен и да је хостија
прокрварила и наставила да крвари.381
Хостије су округлог облика, а тај облик је први
пут споменуо свети Епифаније у четвртом веку.382
(Илустрација показује како се хостија представља у
католичком илустрованом речнику). Када је Исус установио ус по –
мену на вечеру, он је једноставно узео хлеб и преломио га. Хлеб
се не ломи на округле комаде. Ломљење хлеба, по Библији, симболизује
Исусово тело које је било рањено за људе током окрутног
батинања и бичевања. Послуживање округле несломљене облатне
у облику диска, чин је лишен тог симболизма.
Ако је употреба округле облатне
без библијске основе, да ли постоји мо –
гућност да смо поново суочени с при –
мером много бо жачког утицаја? Хис –
лоп о томе каже: “Округла облатна,
чија ‘округлост’ је тако важан елеменат
у римокатолич ком сакраменту, само
је још један од симбола Вала или сун –
ца.”383
Познато је да су округли колачићи
били употребљавани у древним египат –
ским мистеријама. “Танки округли ко –
ла чић се појављује на свим (паганским)
олтарима.”384 У мистеријској ре –
лигији митраизму, виши чланови система
132
Хостија
Египатски сунчани лик
добијали су мале округле кола –
чиће или комаде бесквасног хле –
ба који су симболисали сунчев
диск; исто оно што су сим болисале
и њихове округле тонзуре.385
Године 1854. у Египту је
про нађен антички храм с црте –
жима који приказују мале ок –
ругле колачиће на олтару. Изнад
олтара је велики лик сунца.386 Сли –
чан симбол сунца био је ко –
ришћен изнад ол тара у храму не –
далеко од града Бабаина у Гор –
њем Египту, где је приказано
сунце и пред њим два свештеника у процесу богослужења (илустрација
на прет ходној страници).
Коришћење сунчевих ликова изнад олтара није било ограничено
само на Египат. Чак је и у далеком Перуу био познат и обожаван
исти такав лик.387 Ако постоји икаква сумња да је облик хостије настао
под утицајем обожавања сунца, треба једноставно упоредити сун –
чев лик пред којим се клањају многобошци, с приказницом, сунчевим
ликом у који се ставља хостија (у облику сунца), пред којом се
католици кла њају, и од мах може да се примети упад љива сличност.
Познато је да су чак и Изра елци,
када су пали под утицај кул та Вала,
постављали сунчеве ли ко ве на сво –
је олтаре. Током Јо сијине влада ви –
не ти ликови су били уништени: “Пред
њим раскопаше олтаре Ва лима, ли –
кове сунчане који беху на њи –
ма.”388 Стари дрворез (на слици) при –
казује неке од чудних ликова које
су обожавали, укљу чујући два
сун чева лика на врху стубова.
133
Обожавање сунца у Перуу
Дрворез из Хагаде, 1867. год.
У цркви светог Петра налази се огромни свод (балдахин) висок
28 метара, који је подупрт са четири изувијана стуба прекривена
орнаментима у облику грана. На врховима стубова (“на висини”)
најважнијег олтара у католицизму, налазе се сунчеви ликови, попут
оних коришћених у многобожачком богослужењу. Високо на
зиду је огроман мајсторски израђен златни сунчев лик, који се,
гледан с улаза у цркву, такође појављује изнад олтара. Велики лик
сунца налази се и изнад олтара цркве Исусове у Риму и у стотинама
других. Веома је интересантно да је и велики храм у Вавилону
имао златни сунчев лик.389
Понекад је округли сунчев лик
приказан у витражу изнад олтара, или
што је врло често, изнад улаза у
цркву. Неки од тих округлих прозора
су прекрасно украшени, неки су ок –
ру жени сунчевим зрацима. У Вави –
лону су постојали храмови на којима
је лик бога сунца постављен из –
над улаза и окренут у смеру
излазећег сунца.390 Рановавилонски
храм, који је саградио цар Гудеа,
поседовао је такав симбол бога сунца изнад улаза. И египатски
градитељи су имали обичај да постављају сунчев диск (понекад с
крилима или неким другим симболом) изнад улазних врата храма,
у част бога сунца и за истеривање злих духова. Свакако, не же –
лимо да тврдимо да ти ликови који су данас у употреби имају исто
значење које су имали за тадашње посетиоце паганских храмова,
међутим, та сличност је ипак врло значајна.
Округли прозор, који се тако учестало налази над улазним вратима
цркава, назива се понекад прозор – “точак”. За облик точка,
попут оног код кочија, неки људи у античко доба су веровали да
је симбол сунца. Сунце су замишљали као велику кочију којом
управља бог сунца, која сваког дана путује небом, а ноћу пролази
кроз подземље. Када су Израелци умешали Валову религију у
134
Округли остакљени прозор
своје богослужење, и они су имали “сунчеве
ко чије” посвећене богу сунца.391 Лик у облику
точка кочије налази се и на познатом кипу
апостола Петра у римској Цркви светог Петра.
Плоча која је сада изложена у Британском му –
зеју приказује једног вавилонског цара како
обнавља симбол бога сунца у Баловом храму. Тај симбол је
осмоструки крст налик на споменути точак. Сличан облик налази се
и на плочнику округлог дворишта испред Цркве светог Петра. (Види
цртеж на 42. страни)
На римокатоличким сликама Марија и свеци су увек приказивани
с округлим ореолом око главе, симболом сунца. Римска тонзура
је округла, а округли ликови се могу видети над олтарима и улазима.
Приказница у коју се ставља округла хостија често је у облику
сунца окруженог зрацима светлости. Сви ти примери употребе симбола
сунца могу да изгледају неважно, али када се сагледа це –
локупна слика, добијамо кључ за решење тајне модерног Ва –
вилона.
Када је Исус установио спомен вечеру била је ноћ, а не доба
доручка или ручка. Први хришћани су одржавали Господњу вечеру
ноћу, следећи Христов пример и старозаветни узор.
Касније је Господња вечера почела да се одржавава током
јутарњих састанака.392 Не можемо рећи до које је мере мит –
раизам утицао на тај обред, али знамо да су митраистички обреди
одржавани рано ујутру јер су били повезани са сунцем и његовим
135
изласком. Који год да је био разлог, данас је проширен обичај да се
обред причести или Господње вечере одржава ујутро.
Оно што је могло бити подстицај да се миса у Римокатоличкој
цркви одржава ујутро јесте мишљење да би људи требало да посте
пре него што узму Господњу вечеру. Очито да је рано јутро вре –
ме када је најлакше испунити тај захтев. Међутим, захтевање
так вог поста није засновано на науци Светог писма, с обзиром
да је Исус прво јео. Познато је да су они који су тражили иницијацију
у елеузинским мистеријама прво били питани: “Да ли постиш?”. Ако је
њихов одговор био негативан, били су одбијени.393
Пост је пракса која има библијско оправдање, али мотив за
прави пост мора проистећи из срца, а не само због људске од –
редбе. О посту из погрешних мотива Бог каже: “Ако и посте, нећу
услишити молитве њихове.”394 Фарисеји су строго практиковали пост у
одређене дане, али су одбацивали теже захтеве из Закона.395
У коментару о миси и њеним сложеним ритуалима, у књизи
Романисм анд тхе Госпел пише следеће: “То је спектакл вели чан –
стве ног сјаја: светло, боје, одећа, музика, мириси, и оно што има
чудан психолошки ефекат – известан број увежбаних мистика који
изводе достојанствени ритуал у потпуној независности од верника.
Ови су, у ствари, само гледаоци, а не и учесници, посматрачи попут
оних који су били присутни приликом извођења древних мистеријских
култова.“396
Једно познато дело о римокатолицизму сумира свештеников
нас туп за време мисе: “Шеснаест пута он чини знак крста, шест
пута се окреће заједници, једанаест пута диже очи к небу, осам
пута љуби олтар, четири пута склапа руке, десет пута се удара у
прса, двадесет и један пут прави наклон главом, осам пута савија
колена, седам пута се клања раменима, тринаест пута бла –
госиља олтар знаком крста, двадесетдевет пута ставља руке на ол –
тар, једанаест пута моли тихо, тринаест пута моли гласно, узима
хлеб и вино и претвара их у тело и крв Христову, десет пута покрива
и открива чашу, двадесет пута иде тамо-амо.”397 Као додатак тим
компликованим ритуалима долази и употреба посебно украшене
136
одеће, а такође се ту користе свеће, звона, тамјан, музика и блистави
церемонијали по којем је познат римокатолицизам. У коликој
је то супротности с једноставном спомен-вечером коју је ус –
поставио Христос!
137

РИБА, ПЕТАК И ПРОЛЕЋНИ ПРАЗНИК

Сваког петка многи католици не једу месо замењујући га
рибом, и објашњавају да је то у спомен распећа у петак. Од
римокатолика у САД се више не захтева да се суздржавају од меса
петком (као што се то чинило раније), осим током Кризме, иако
многи још увек имају обичај да једу рибу петком.
Свето писмо не повезује рибу с петком. Реч петак потиче од
имена богиње Фреје која је сматрана богињом мира, радости и
плодности, при чему је риба била симбол њене плодности.
Од најранијих времена риба је била симбол плодности међу
Кинезима, Асирцима, Феничанима, Вавилонцима и неким другим
народима.398 Сама реч риба потиче од речи даг, која (не без
разлога) указује на пораст плодности.399 Један бакалар излеже
9.000.000 јаја годишње, риба лист 1.000.000,
јесетра 700.000, гргеч 400.000, скуша
500.000, харинга 10.000.
Богиња сексуалне плодности код Ри –
м љана звала се Венера (од ње и потиче назив
“венерично” нпр. за венеричне болести). Пе –
так је био сматран њеним светим даном јер
се веровало да планета Венера влада првим
са том петка, који је зато назван Диес Ве –
нерис.400 Да би ова слика била комплетнија, ре –
цимо и то да је Венери била посвећена ри ба.401
Илустра ција из књиге Анциент Паган анд
138

18.поглавље

Модерн Цхристиан Симболисм приказује бо –
гињу Ве неру с њеним симболом – ри –
бом.402
Риба је била посвећена и Астароти, како
су Израелци називали паганску богињу. У
старом Египту Изида је понекад била при –
казивана с рибом на глави, као што се може
видети на приложеној илустрацији. Пошто је
петак назван према богињи сексуалне
плодности, и био њен свети дан, а риба њен
симбол, изгледа да је то што су католици по –
дучавани да је петак дан апстиненције од
меса, тј. дан у који се једе риба, све само не
случајност.
Одакле долази обичај слављења Ускрса?
Да ли су први хришћани бојили ускршња јаја? Да ли су Петар или Павле
икад одржавали ускршњу јутарњу мису?
Реч Ускрс (енглески “Еастер”) појављује се само једном у
енглеском преводу Библије Кинг Јамес: “…беше наумио да га
после Ускрса (Еастер) изведе пред народ.”403 Реч која је овде
преведена с Еастер је Пасха, грчки назив за јеврејски празник
Песах, и нема никакве везе с енглеским Еастер (Ускрс). Добро је
познато да Еастер није хришћански термин, бар не у свом из –
ворном значењу. Тај назив долази од имена паганске богиње
јутарњег светла и пролећа. Еастер је само нешто модернији облик
имена Еостре, Остера, Астарта или Иштар, где се ово последње,
према Хислопу, изговара као што Енглези изговарају Еастер.404
Као и реч Еастер, многи данашњи обичаји потичу из нехришћанских
религија. На пример, фарбају се, сакривају, траже и једу ускрш –
ња јаја. То је обичај који се данас невино одржава и често повезује
с временом дечјих радости и лудорија. Међутим, тај обичај није
потекао из хришћанства. Јаје је било свети симбол међу Ва –
вилонцима, који су веровали у стару бајку о јајету чудесне величине
које је пало с неба у реку Еуфрат. Према древном миту из тог
139
чудесног јајета се излегла богиња Астарота (Еастер). Јаје тако
симболише богињу Астароту.405
Древни друиди су носили јаје као свети симбол свог идолопоклоничког
реда.406 Процесија у част богиње Церес у Риму била је
предвођена ношењем јајета.407 У мистеријама бога Бахуса бла –
госиљано је јаје. Кинези су користили обојена јаја у својим религиј –
ским прославама. У Јапану је постојао древни обичај да се јаје
боји бронзаном бојом.
У Северној Европи су се,
у паганско доба, јаја
бо јила и користила као
сим бол богиње пролећа.
Илустра ција показује два
на чина на које су
пагани при ка зивали света
јаја. С десне стране је
јаје из Хелио полиса, а ле –
во је Питоново јаје. Међу Египћанима јаје је било повезивано са
сунцем, “златним јајетом”.408 У њиховој религији обојена јаја су
била коришћена као посвећене жртве у доба Ускрса.409
Енциклопедија Британика наводи: “Јаје као симбол плодности и
обновљеног живота враћа нас к древним Египћанима и Перси –
јанцима, који су такође имали обичај да боје и једу јаја током своје
пролећне прославе.”410 Како је дошло до тога да се тај обичај по –
везао с хришћанством? Очигледно је да су неки покушали да христи-
140
јанизују симболику јајета, објашњавајући да као што пиле излази из
јајета тако је и Христос изашао из гроба. Папа Павле В (1605–1621.)
је чак саставио молитву у вези јаја: “Благослови о Господе, мо –
лимо те, ова јаја која си створио, да могу постати здрава храна
твојим слугама који их једу у знак сећања на нашег Господа
Исуса Христа.”411
Следећи цитати из Католичке енциклопедије су посебно значајни:
“Зато што је употреба јаја била забрањена током Кризме, она су се
износила на сто тек за Ускрс, обојена у црвено да би тако симболисала
ускршњу радост… Тај обичај можда потиче из паганства,
с обзиром да се огроман број паганских обичаја који прослављају
повратак пролећа практиковао баш у доба Ускрса”. Такав је био
случај и с обичајем некад популарним у Европи: “На врховима
брда палила се Ускршња ватра, запаљена новом ватром добијеном
трљањем дрвета о дрво; тај обичај паганског порекла био
је популаран широм Европе, а означавао је победу пролећа над
зимом. Бискупи су издали строге прогласе против светогрдних
Ускрсних ватри, али нису успели да их свуда искорене.” И што се
догодило? Вреди пажљиво прочитати следеће редове: “Црква је прихватила
одржавање Ускрш њих церемонија повезујући их с ватре –
ним стубом (који је пратио Израелце у пустињи) и Христовим
ускрснућем”! Видимо да су многобожачки обичаји били унешени у
Римску цркву и да ли им је дат хришћански облик. На бројним местима
и сама Католичка енциклопедија то потврђује.
Коначно, ево још једног цитата који се односи на ускршњег
зеца: “Зец је пагански симбол и одувек је био сматран симболом
плодности.”412 Енциклопедија Британика даље наводи да је “попут
ускршњег јајета, и ускршњи зец дошао у хришћанство из давнина.
Зец је повезан с месецом у легендама древног Египта и неких
других народа… Египатска реч за зеца, ум, значи такође и
отворен и раздобље, па се тако зец повезивао с периодичношћу,
менама, како људским тако и месечевим, с почетком новог
живота у младићима и девојкама, и тако је био симбол плодности и
обнављања живота. Као такав, зец је повезиван с ускршњим јаји-
141
ма.” Тако су, дакле, ускршњи зец и ускршње јаје симболисали сексуалност
и плодност.
Уобичајено је да се у доба Ускрса долази на рану јутарњу
мису. Сматра се да се тиме прославља Христос, пошто је он устао
из мртвих рано ујутро на ускрсну недељу, управо приликом изласка
сунца. Али, Христос није васкрсао у време изласка сунца, јер је
још била тама када је Марија Магдалена дошла на његов гроб који
је већ био празан! Са друге стране, постојала је једна врста ранојутарњег
богослужења које је било део древног обожавања
сунца. Тиме, наравно, не желимо да кажемо да данас хришћани
поштују сунце током богослужења која се одржавају у ране
јутарње сате, нити тврдимо да они који се клањају пред приказницом,
сунчевим ликом, у којој се налази округла хостија у облику
сунца, на тај начин обожавају сунце. Пре бисмо могли рећи да
такви обичаји који се не налазе у Светом писму показују да је
заиста дошло до мешања хришћанства и паганства.
У време пророка Језекиља чак су и људи који су били поштоваоци
правога Бога практиковали обожавање сунца, и то су учинили
делом свог богослужења. “И одведе ме у трем унутрашњи дома
Господњег, и гле, на уласку у цркву Господњу између трема и
олтара беше око двадесет пет људи окренутих леђима к цркви
Господњој, лицем к истоку, и клањаху се сунцу према истоку.”
(Језекиљ 8:16). Чињеница да су се клањали сунцу према истоку,
показује да је то било рано јутарње богослужење. Следећи стих
каже: “…и држе грану пред носом својим.” Аутор Фосет (Фауссет)
наводи да “то указује на идолатријску употребу гране дрвета та –
мариска, при чему се грана ставља пред нос, док се у свитање
певају песме излазећем сунцу.“413
Према истоку су гледали и Валови пророци у Илијино доба. Вал
(Баал) је био бог сунца, а самим тим и бог ватре. Када је Илија
упутио изазов Валовим пророцима, рекао је: “Бог који одговори
огњем, прави је Бог”, и тако напао обожавање Вала на њего –
вом “властитом терену”. У које доба дана су Валови пророци
почели да призивају своје божанство? То је, наравно, било када се
142
сунце (Баал) појавило над источним хоризонтом, “ујутро”, у
зору (1. Царевима 18:26).414
Ритуали повезани с излазећим сунцем били су присутни у разним
облицима међу многим древним народима. Египатска Сфинга је
постављена тако да њено лице гледа на исток. С планине Фу –
џијама у Јапану, упућују се молитве излазећем сунцу. “Хо –
дочасници се моле излазећем сунцу док се пењу обронцима планине…
Понекад је могуће видети стотине Шинту ходочасника у
белим хаљинама како излазе из својих склоништа и удружују се у
молитвама излазећем сунцу.”415 Римски митраисти су се, такође,
сакупљали у зору, у част бога сунца.
Богиња пролећа, од чијег имена долазе енглески и немачки
називи за Ускрс (енгл. Еастер и нем. Остер), такође је повезана с
изласком сунца на истоку (еаст, остен), као што се из саме речи
Еаст-ер може наслутити. Тако су излазак сунца на истоку, назив
Ускрс и пролеће на неки начин уско повезани.
Према неким старим легендама, након што је био убијен,
Тамуз је сишао у подземни свет, али је захваљујући оплакивању
своје мајке Иштар (Еастер), у пролеће оживео на тајанствен начин.
“Тамузово ускрснуће, кроз Иштарино жаловање, драматично се
приказивало сваке године, да би осигурало успешну летину и плодност
код људи. Сваке године је требало да мушкарци и жене заједно
с мајком Иштар оплакују Тамуза и прослављају његов пов –
ратак, да би тако поново задобили њену наклоност и благода ти!“416
Када је вегетација опет почела да ниче, људи су веровали да је њихов
“спа ситељ” дошао из подземног света, учинио крај зими и
проузроковао почетак пролећа.417 Чак и Израелци су у једном
периоду своје историје прихватили ту науку и ритуале годишњих пролећних
прослава, па зато пророк Језекиљ и говори о женама које
“плачу за Тамузом”.418
С обзиром да се, по Библији, Христово васкрсење догодило у пролеће,
цркви у четвртом веку (која је већ на много начина одлутала
од вере) није било тешко да у хришћанство уклопи паганску прославу.
Го ворећи о том стапању, Енциклопедија Британика каже: “Хриш ћан –
143
ство је уклопило у своју прославу великог хришћанског празника
многе од паганских обреда и обичаја из пролећне прославе.”419
Према легенди, када је имао четрдесет година, Тамуза је
убио вепар. По аутору Хислопу оплакивање Тамуза је трајало
четрдесет дана, по дан за сваку годину живота. У старо доба то
су били дани за оплакивање, пост и самокажњавање, да би Тамуз
изашао из подзеног света и учинио да почне пролеће. Тај обичај
није био познат само у Вавилону, већ и међу Феничанима, Егип –
ћанима, Мексиканцима и једно време чак и међу Израелцима.
“Изгледа да је међу паганима”, пише Хислоп, “та Кризма била
неопходна припрема и увод у велику годишњу прославу у
спомен на Тамузову смрт и ускрснуће.”420
Прихвативши и остала веровања у вези са пролећном светковином,
био је потребан још само један корак да се прихвати и
некадашњи пост који је претходио прослави. Католичка енциклопедија
отворено наводи да су “писци у четвртом веку били склони да
описују многе обичаје (нпр. Кризмени пост од четрдесет дана)
као апостолску уредбу која сигурно не заслужује да се сматра
таквом.”421 Тек је у шестом веку папа службено наредио одржавање
Кризме, назвавши је “свети пост”, током кога није смело да
се једе месо и још неколико врста хране.
Католички теолози признају да у њиховој цркви постоје обичаји
који су преузети из паганства.422 Међутим, они тврде да многе
ствари, иако су изворно многобожачке, могу да буду христијанизоване.
Ако, на пример, неко племе слави четрдесет дана у част
паганског бога, зашто ми не бисмо чинили то исто, али у Христову
част? Пошто су се пагани ујутро клањали сунцу окренути према
истоку, зар не бисмо и ми могли имати богослужења у зору, у част
Христовог васкрсења? Пагани су користили јаје, и зар не бисмо и ми
могли да се користимо њиме и узети га за симбол великог камена
који је био постављен на улаз Исусовог гроба? Другим речима,
зашто не прихватити разне врсте популарних обичаја и користити их
Христу на славу, уместо у част паганских богова као што то чине
многобошци? Ово звучи логично, али ипак, у Библији налазимо јед –
144
но другачије упуство: “Чувај се да се не ухватиш у замку… и да
не потражиш њихове богове и кажеш: Како су ови народи служили
својим боговима, тако ћу и ја чинити. Не чини тако Господу Богу
свом; јер они чинише својим боговима све што је гадно пред Гос –
подом… Шта вам год Ја заповедам, све држите и творите, ништа не
додајте к томе и не одузимајте од тога.”423
145

ЗИМСЛИ ПРАЗНИК

Датум 25. децембар (у јулијанском календару 7. јануар) упи –
сан је у календарима као Божић, дан Христовог рођења. Поставља
се питање да ли је то заиста дан када се Христос родио? Да ли да –
нашњи обичаји повезани с тим даном имају хришћанско порекло,
или је Божић само још један у низу примера мешавине паганства и
хришћанства?
Енглеска реч Цхристмас (Божић) указује на мешавину. У њој
се осим имена Христ налази и речмиса (Цхрист-мас). Ако се сетимо
свих компликованих церемонија, молитви за мртве, обреда претварања
и сложених ритуала римокатоличке мисе, можемо ли то
ствар но повезати с историјским Исусом какав је приказан у Је –
ванђељима? Његов живот и служба нису били закомпликовани так –
вим ритуалима. Бојимо се, попут Павла, да су неки били заведени
“од једноставности која је у Христу”424 због паганског утицаја
над стварима као што је миса. Размишљајући на овај начин, можемо
да закључимо да је назив Цхрист-мас (Христос-миса) сам
себи контрадикторан.
Као стварни датум Христовог рођења, 25. децембар стоји
под знаком питања. Оног истог дана кад је Исус рођен “у том
истом крају пастири су ноћивали под ведрим небом стражарећи код
свога стада”.425 Пастири у Израелу нису боравили у пољу усред зиме!
Адам Кларк је записао: “То што ти пастири још увек нису одвели
стада кућама, најуверљивији је доказ да још није започео ни октобар
и да зато наш Господ није био рођен 25. децембра, када на
146

19.поглавље

пољима више није било стада… Управо на основу овога требало би
да одбацимо идеју да је Христос рођен у децембру.”426
Иако нам Библија не наводи датум Исусовог рођења, постоје
показатељи да је то највероватније било у рану јесен. Знамо да је
Исус био разапет у пролеће, пред саму Пасху.427 Из Светог писма
може да се закључи да је његово проповедање трајало три и по
године, што смешта почетак његове јавне службе у јесен. У то
време је имао око тридесет година,428 што је било доба када је, по
Старом завету, мушкарац могао да ступи у верску службу.429
Ако је Исус те јесени напунио тридесет година, то значи да је био
рођен у јесен, тридесет година раније.
У време Исусовог рођења, Јосиф и Марија су због пописа (који
је организован због плаћања пореза) отишли у Витлејем.430Не постоје
никакви записи о томе да је усред зиме било време за плаћа –
ње пореза. Најлогичније време за то била би јесен, као крај жетве.
Ако је то био случај, тада је то могло да буде у време празника
Сеница, који се одржавао у Јерусалиму, што објашњава зашто је и
Марија пошла с Јосифом.431 То би нам објаснило и зашто “није било
места у гостионици”.432 Према Јосифу Флавију, у Јерусалиму је
живело око 120.000 становника, али се за време празника понекад
у њему сакупило и до 2.000.000 Јевреја. Та огромна маса људи
не само да је испуњавала Јерусалим, већ и околне градиће, ук –
ључујући ту и Витлејем који се налазио око 7 километара јужније.
Ако је сврха Ма ри јиног и Јосифовог путовања била и прослава праз –
ника, а не само да плате порез, то би значило да се Исус родио у
рану јесен те године.
Међутим, није ни важно да знамо тачан датум Исусовог ро –
ђења. Оно што је важно је да се Он родио! Интересантно је запази –
ти да су први хришћани славили успомену на Христову смрт,433 а не
на његово рођење. Католичка енциклопедија каже да “Божић није
био међу најранијим црквеним празницима. Јернеј и Тертулијан га
изостављају са свог пописа празника.”434 Касније, када су цркве
на различитим местима почеле да светкују Христов рођендан,
настајале су многе разлике у мишљењима око тачног датума.
147
Тек при крају четвртог века Римска црква је почела да светкује
Божић 25. децембра. Коначно је у петом веку издата наредба да
се Христово рођење заувек прославља на тај датум, иако је то био
дан старе римске прославе рођења Сола, што је било једно од
имена под којим је био познат бог сунца!435
Фрејзер (Фразер) каже да је “највећи пагански религијски култ
који је славио 25. децембар био пагански култ обожавања сунца,
митраизам… Та зимска прослава се звала Рођење, Рођење
Сунца.”436 Да ли је та паганска прослава разлог за то да је Римска
црква иза брала 25. децембар? Пустићемо да нам Католичка
енциклопедија одговори на то питање. “Добро позната соларна
прослава Наталис Инвицти (Рођење непобедивог Сунца), која се
славила 25. децембра, имала је снажан утицај на одлуку при избору
нашег децембарског датума.”437
С обзиром да су соларни обичаји “христијанизовани” у Риму,
разумљиво је да је то резултирало збрком, јер су многи мислили да
је Исус – Сол, бог сунца! “Тертулијан је морао да заговара да Сол
није хришћански Бог; Аугустин је порицао јеретичко поистовећива –
ње Христа са Солом. Папа Лав је огорчено укоравао хришћане,
не кадашње обожаватеље сунца, који су се на самом прагу
Апостолске базилике окретали да се клањају излазећем сунцу.”438
Зимски празник је било врло популаран у античко доба. “У
паганском Риму и Грчкој; у данима тевтонских варвара; у најдавније
доба древне египатске цивилизације; у првим почецима
народа истока и запада, севера и југа; време зимског солстиција је
увек било време радовања и празновања.”439 Пошто је то време
било толико популарно, Римска црква га је прихватила као време
Христовог рођења.
Неки данашњи божићни обичаји настали су под утицајем римских
Сатурналија.440 “Добро је познато”, каже један писац, “да
многи наши обичаји у вези са Божићем – празници, давање дарова
и уопште весело расположење, нису ништа друго него наслеђе рим –
ске прославе Сатурналија… преживели остаци паганства.”441
148
Тертулијан спомиње да је обичај размене поклона био део
Са турналија. Нема ничег лошег у давању дарова, али неки су
покушали да повежу божићне дарове са даровима које су Исусу
дала тројица мудраца. То није тачно, јер кад су мудраци стигли,
Исус више није “лежао у јаслама” (као када су дошли пастири), већ је
био у кући.442 То је могло да буде недуго након Његовог ро –
ђења. Уз то, они су дарове дали Исусу, а не један другоме!
Коришћење божићног дрвцета, као што знамо, датира само
неколико векова уназад, иако су идеје у вези са светим дрвећем
веома старе. Једна стара вавилонска бајка говори о зимзеленом
дрвету израслом из мртвог пања. Стари пањ је симболисао мртвог
Нимрода, док је ново зимзелено дрво било симбол Нимрода који
је поново оживео као Тамуз! Друиди су храст сматрали светим
дрветом, док је међу Египћанима палмино дрво било свето. У
Риму је то била јелка која се током Сатурналија китила црвеним
бобицама!443 За скандинавског бога Одина се веровало да у
божићно доба дели посебне дарове онима који долазе у додир с
његовим светим дрветом, јелком.444 У најмање десет библијских
149
текстова зелено дрво је повезано с идолатријом и лажним
богослужењем.445 Пошто дрвеће није зелено преко целе године, то
инсистирање на “зеленом” вероватно упућује на зимзелено
дрвеће. “Божићно дрвце… рекапитулира идеју обожавања дрвећа…
позлаћени ораси и кугле симболизују сунце… свечаности и веселе
забаве зимског солстиција апсорбоване су у Божић… употреба
имеле и зеленике преузета је из друидских церемонија, а божићно
дрвце из почасти које су се одавале Одиновој светој јелци.”446
Узевши у обзир све ово, занимљиво је упоредити речи поророка
Јеремије са савременим обичајем украшавања дрвета у време
божића: “Јер су уредбе народа таштина, јер секу дрво у шуми, дело
руку уметничких секиром; сребром и златом украшавају га, клиновима
и чекићем учвршћују га да се не помиче…”447 Како то
контекст показује, људи Јеремијиног доба су израђивали идоле од
дрвета, а назив “уметник” означава онога који израђује идоле.448
Цитирајући овај одломак из Јеремијине књиге, не мислимо да кажемо
да људи који данас постављају божићна дрвца у својим до –
мовима и црквама обожавају дрвеће. Такви обичаји нам само
поново јасно показују да је дошло до мешања паганских обичаја
са хришћанством.
У шестом веку су по целој Северној Европи били послати ми –
сионари са задатком да сакупе пагане у “римско стадо”. Они су
открили да је датум 24. јуни врло популаран међу становницима
тих крајева и зато су потражили начин да “христијанизују” тај дан. До
тада је 25. децембар Римска црква већ прихватила као дан Хрис –
товог рођења. Пошто је 24. јуни отприлике шест месеци пре 25.
децембра, зашто га не прогласити за рођендан Јована Крститеља?!
Јован је био рођен шест месеци пре Исуса.449 Тако је 24. јуни
постао познат у римском календару као Јовандан – дан светог
Јована.
Друиди у Британији су прослављали 24. јуни давно пре него што
је хришћанство уопште стигло тамо. На тај дан су палили ватре у част
бога Вала. Херодот, Вилкинсон, Лејард и неки други историчари споми –
њу да се тај обичај практиковао и у многим другим земљама и
150
наводе неке примере. Када је 24. јуни постао дан светог Јована,
с њиме су биле прихваћене и свете ватре, које су назване “Ватре
светог Јована” (Јовањске ватре). Као такве спомињу се и у Ка –
толичкој енциклопедији.450
“Видео сам људе како трче и скачу кроз ватре светог Јована у
Ирској”, говори писац из прошлог века, “поносне што су неопечени
прошли кроз њих… и мислећи да су на посебан начин благословљени
том церемонијом.”451 Намеће се закључак да су ти обичаји више
у част бога Молоха него Јована Крститеља.
Дан 24. јуни је био посвећен древном богу-риби Оаннесу, а
то је било име под којим је био познат и Нимрод. Фосет пише:
“Оанес (Оаннес), бог риба, оснивач вавилонске цивилизације, изашао
је из Црвеног мора.”452 На латинском језику, језику Римске
цркве, Јован се називао Јоаннес. Запазимо колико то личи на име
Оаннес! Такве сличности су помогле да се паганизам лакше помеша
са хришћанством.
Дан који је у доба пагана био сматран светим даном боги –
ње Изиде или Дијане, 15. август, лако је био преименован у дан
“Узнесења Девице Марије”, који се обележава све до данашњег
дана.453 Један други дан у Маријину
част, који је такође био преузет из
паганства, назива се “Свећница” или
“Очишћење Блажене Девице”, а слави
се 2. фебруара. По Мојсијевом за –
кону, након рођења мушког детета
мајка је сматрана нечистом че –
тр десет дана.454 “И кад се навршише
дани њиховог очишћења, по Мој –
сијевом закону”, Јосиф и Марија су
приказали новорођенче Исуса у хра –
му и принели прописану жртву.455 С
об зи ром да је 25. децембар био
прих ваћен као датум Христовог
рођења, изгледа да се 2. фебруар
151
Стари цртеж приказује папу
како дели свеће свештеницима
некако поклапао с временом Маријиног очиш ћења. Али, какве
везе има употреба свећа са тим даном? У паганском Риму тај
дан је био празник у част богиње Фебруе по којој је назван месец
фебруар. На тај дан су се носиле бакље и свеће у њену част. Грци су
ту прославу одржавали у част Прозерфинине мајке, богиње Церес,
која је тражила своју кћер у подземном свету са свештеницима који
су носили свеће.456 Из свега тога видимо да је прихватање 2. фебруара
у част Маријиног очишћења било под упливом паганских обичаја
у којима су се користиле свеће, па је зато чак и назван “Свећ –
ница”. На тај дан се благосиљају све свеће које ће се током године
користити у католичким обредима. Католичка енциклопедија изјављује:
“Ми не требамо презати од признања да су свеће, тамјан и
света вода често били укључени у паганском богослужењу и
обредима за мртве.”457
Када би апостол Павле устао да проповеда овој генерацији, не
би ли рекао оно што је давно рекао Галатима: “Славите дане и месе –
це, и доба и године! Бојим се за вас – да се можда нисам узалуд
трудио око вас.”458 Контекст посланице нам показује да су се
Галати обратили од незнабожачког обожавања паганских “богова”.
459 Како су се неки поново вратили свом пређашњем
богослужењу,460 очигледно да се “дани” које су обележавали од –
носе на оне исте дане који су били посвећени паганским божан –
ствима. Касније су неки од тих дана једноставно били преузети у
богослужење тобожње цркве и “христијанизовани”!
152

ТАЈНА МЕШАВИНЕ

На мноштву примера смо видели како је управо из мешавине
многобожачке религије и хришћанства настала Римокатоличка
црква. Пагани су обожавали богињу Мајку и молили јој се, а пала
црква је такође прихватила обожавање Мајке променивши јој име
у Марија. Пагани су имали богове и богиње повезане с различитим
данима, професијама и догађајима у животу. Тај систем је прихваћен,
а “богови” су названи “свецима”. У свом богослужењу
многобошци су користили кипове или идоле својих божанстава, а то је
учинила и пала црква једноставно им променивши имена. Од дав –
нина су крстови различитих облика били поштовани на празноверан
начин. Нека од тих схватања била су прихваћена и повезана с
Христовим крстом. Крст, као лик, почео је да се поштује, док је
савршена жртва на крсту засењена ритуалима мисе, с њеном тран –
ссупстанцијацијском, мистеријском драмом и молитвом за мрт –
ве!
Из многобожачких верских система су прихваћене молитве
које се непрестано понављају, као и крунице и реликвије, и дата им
је хришћанска форма. Римски бискуп је прихватио паганску службу
и титулу Понтифеx Маxимус. Постао је познат као папа, “Отац
отаца”, иако је Исус изричито рекао да ни једног човека у ду –
ховном смислу не називамо оцем. У Римској цркви су на дос –
ловно стотине начина прихваћени пагански обичаји и стопљени с
хришћанством.
Католички теолози су свесни да се њихова црква састоји из ме –
шавине паганства и хришћанства. Међутим, њихово становиште је
153

20.поглавље

да је то тријумф за хришћанство, јер је црква на тај начин христијанизовала
паганске обичаје. Католичка енциклопедија доноси ову
тврдњу: “Ми не смемо презати од признања да су се свеће, тамјан
и посвећена вода уобичајено употребљавали у паганским бо –
гослужењима и ритуалима за мртве. Али, Црква их је врло рано
преузела у своју службу, баш као што је прихватила и многе друге
ствари… као што је музика, расвета, мириси, прање, подна декорација,
сводови, лепезе, застори, звона, одела итд, што није било
повезано с неким одређеним идолатријским култом, већ је било
заједничко са скоро свим култовима.”461 “Вода, уље, светло,
мириси, певање, процесије, клањање, украшавање олтара и свеш –
теничке хаљине су по природи у служби универзалног религијског
инстинкта… Чак и паганске прославе могу бити ‘покрштене’; нема
сумње да су наше процесије од 25. априла некадашње Робогалије;
Божић захваљује за свој датум оном истом инстинкту који је од –
редио 25. децембар за Наталис Инвицти у култу обожавања
сунца.”462
У католичкој теологији је објашњено да се употреба кипова и
обичај клањања пред ликовима развила из некадашњег обожава –
ња цара! “Правила понашања на византијском двору су се постепено
развила у сложене облике поштовања, не само према особи
цара већ и према његовим киповима и симболима. Филосторгије
каже да су у четвртом веку на истоку римски грађани хришћанске
вере приносили дарове, тамјан, па чак и молитве императовим ки –
повима (Хист. Еццл. ИИ, 17.). Било је природно да ће људи који су се
клањали пред царским орловима и царевим ликовима, љубили их и
палили им тамјан (не знајући да је то што чине идолатрија)… на исти
начин поштовати крст, Христове ликове и олтар… Први хришћани су били
навикнути да на све стране виде кипове и фреске царева, паганских
богова и јунака. Тако су и они почели да израђују своје религијске
слике, и чим су им прилике то допустиле – кипове њиховог Господа
и њихових јунака.”463 Треба нагласити да у Библији не постоји чак ни
сугестија да се то треба чинити. Насупрот томе, јасно је наведено
да су се ти обичаји развили из паганства.
154
Понекад се за разне зидне сликарије из првих векова након
Христа, попут оних из римских катакомби, сматра да представљају
веровања првих хришћана. Не може се узети да је то истина, јер
је на њима очигледан утицај мешавине хришћанства и паганства.
Иако ти цртежи укључују сцене Исуса како храни мноштво хлебом и
рибама, Јону и кита, жртвовање Исака итд, остали цртежи су без сумње
са паганским мотивима. Неки мисле да је та “мешавина” била
претварање да би се избегло прогонство. Свеједно, не може се
порећи да су при томе били присутни узроци мешавине. Католичка
енциклопедија каже: “Добри Пастир с овцом на раменима често се
појављује као мотив и то свакако због сличности с паганским
личностима, Хермесом Криофором или Аристејом, који су у то време
били популарни… Чак је насликана и бајка о Орфеју, и приписана
Христу. Такође је и обновљена и христијанизована прича о Еросу и
Психи служила да подсети верника на васкрсење тела… Група од
дванаест Апостола је изазивала мање пажње јер су дванаест Дии
Мајорес, такође, често приказивани заједно… Исто тако су симбол
рибе, који је представљао Христа, сидро наде и палма победе, као
знакови били добро познати међу паганима и нису изазивали посебну
пажњу.”464
Отпадање од вере у које су Израелци често падали у старозаветно
доба, било је такође мешавина. Обично они нису потпуно
одбацивали поштовање правога Бога, већ су у то богослужење
умешали паганске обреде! То је био случај чак и кад су се клањали
златном телету.465 Није тешко схватити да је то клањање било пог –
решно, незна божачко и гадост у Божјим очима. Ипак, а то је оно што
желимо посебно да нагласимо, Израелци су тврдили да је то “празник
у част Господу”466 правом Богу! Сели су да једу и пију, и устали да
плешу. Вршили су обред приликом којег су се обнажили,467 вероватно
истоветан ономе који су спроводили разголићени вавилонски свеш –
теници.468
За време четрдесет година лутања по пустињи Израелци су но –
сили Божји шатор. Ипак, неки од њих нису тиме били задовољни, па су
нешто додали. Направили су вавилонски шатор који су, такође, носили
155
са собом! “Носили сте шатор Молохов и звезду бога Рефана.”469
Молох је било једно од имена бога Вала. Због те мешавине Бог
је одбацио њихове жртве, дарове и богослужбене песме.
Касније су Израелци вршили тајне обреде, градили узвишице, гатали,
чарали, проводили своју децу кроз ватру и обожавали сунце, месец и
звезде470 и као последица тога били су истерани из своје земље.
Асирски цар је довео људе из различитих земаља, укључујући и
Вавилон, и населио их у израелску земљу. Они су, такође, практиковали
незна божачке ритуале, па је Бог послао лавове међу њих.
Препознавши то као Божји суд, позвали су Божјег човека да их
научи како да поштују Господа. Ипак, “сваки је народ начинио
себи богове…”,471 покушавајући да истовремено служе тим бо –
говима и Господу, а то је оно што смо назвали мешавином.
“Бојаху се Господа, и поставише свештенике висинама… Бојаху се
Господа, а служаху и својим боговима, по обичају народа из
којих их преселише.”472
Мешавина је постојала и у данима судија, када је левитски
свештеник који је тврдио да говори Божју реч (кога су назвали
“отац”) служио у светилишту које је саградио Миха.473
У Језекиљево доба пред улазом у Јерусалимски храм је био
постављен идол. Свештеници су кадили лажним боговима нацртаним
по зидовима. Жене су оплакивале Тамуза, а мушкарци су се у зору
клањали сунцу на храмском простору.474 Неки су чак жртвовали
156
своју децу. “Заклавши синове своје гадним боговима својим”, го во –
ри Бог, “долазише у светињу моју истог дана да је оскврне”.475
Јеремијина порука је била упућена људима који су тврдили да поштују
правога Бога, али који су помешали паганске обреде са истинским
богослужењем.476 Бог им је рекао: “ви се лажним надама
подајете, које ништа не помажу… Валима кадите, и за туђим
боговима идете… печете колаче ‘краљици неба’… па преда ме
долазите у дом овај у коме се име моје призива, и говорите:
‘Избависмо се!’… Па да ове гадости чините.”477
На основу ових бројних примера из Библије јасно је да Бог
није задовољан са религијом које је мешавина. Самуило је про –
поведао: “Ако се свим срцем својим обратите ка Господу, изба –
ците туђе богове и Астароте, и спремите срце своје за Господа и
њему јединоме служите, Он ће вас избавити…”478
По учењу Библије, Сотона се не појављује као чудовиште с
роговима, репом и вилама, већ прерушен у анђела светлости.479
Као што је Исус упозоравао на “вукове у овчијем руну”,480 тако
је у бројним случајевима и паганизам огрнут у плашт хришћанства
постао мешавина која је завела милионе људи. То је било нешто
попут скидања етикете са флашице отрова и стављање друге с натписом
“пеперминт бомбоне”. Садржај је и даље остао једнако
157
смр тоносан. Није важно како га лепо обучемо, паганизам је
смртоносан. Право богослужење мора да буде “у духу и истини”,
481 а не у паганским заблудама.
Због вештих начина уз помоћ којих је многобожачки верски
систем помешан с хришћанством, вавилонски утицај је остао
прикривен, постао је тајна – “тајна: Велики Вавилон”.482 Исто као што
детектив сакупља чињенице и индиције да би одгонетуо тајну, тако
смо и ми у овој књизи представили многе библијске и историјске индиције,
да бисмо стекли увид у ту тајну. Неке од ових информација не
изгледају значај не на први поглед, или кад се посматрају издвојено,
али када се сагледа целокупна слика савршено се уклапају и уверљиво
разоткривају тајну Вавилона – древног и модерног. Вековима је
Бог позивао своје људе да изађу из вавилонског јарма. И данас његов
глас говори, “Изиђите из ње, народе мој, да се не помешате у
грехе њене”.483
Писати о религијским темама у којима се толико размимоилазе
мишљења многих племенитих и искрених људи, веома је тежак
задатак. Желели смо да говоримо довољно искрено да би пот –
крепили своју тврдњу. Као што је то са сваком књигом, укључујући
ту и Библију, неизбежно је да ће се појавити нека неразу –
мевања и разлике у мишљењу. Неко ће можда мислити да је речено
превише, неко премало.
Верујемо да истински циљ свих религиозних људи није религија
заснована на мешавини, већ повратак првобитној, једноставној,
снажној и духовној вери која је једном била дата нама људима.
Не везујући се више за лавиринт ритуала и традиција које немају моћ,
ми можемо наћи “једноставност која је у Христу” и радовати се у
“слободи за коју нас је Христос ослободио”.484
Наше спасење не зависи од свештеника, Марије, светаца или
папе. Исус је рекао: “Ја сам пут, истина и живот; нико не долази к
Оцу – осим кроз мене”.485 “Нема спасења ни у једном другом,
нити има другог имена под небом, даног људима, у ком треба
да нађемо спасење.”486 Позив гласи да управимо свој поглед на
Исуса Христа, који је зачетник и завршитељ наше вере, Велики
158
Свештеник, Јагње Божје, Вођа нашег спасења, Хлеб с Неба, Вода
Живота, Добри Пастир, Принц Мира, Цар царева и Господар господара!
159