Овде можемо увести специфично хришћанско схватање ђавола. Не постоји ни змај ни особа звано ђаво тамо негде а која је одговорна за наша искушења, ни један Анђео који је пао са 99-ог спрата па чека да вас заскочи у тренутцима слабости. Ми сами имамо извор искушења у нашој сопственој психи, нашем разговору сами са собом, или нашем "срцу" како то Библија назива. А овај извор погрешне сугестије је стварни и важан "сотона" или противник. Не постоји ништа ван неке особе што може ући у њу и упрљати је – било да је алкохол или хероин. Грех настаје изнутра, "из срца човечијег" (Мк.7:15, 21-23). Људски ум је арена за важну духовну борбу.
Грех се по самој својој природи хвата за људски живот.
Што се више практикује, чвршћи је тај захват . Мора да сте ово и сами искусили.
Почините неки грех први пут. Дубоко сте шокирани сами собом после тога и брзо се покајете пред Господом.
Следећи пут када то урадите, осећање шока и кајања су далеко слабија. Ако то урадите опет, и опет, и опет… то постаје начин бивствовања, а свест постаје углавном умртвљена.
Код алкохолизма и наркоманије, ова чињеница се физички манифестује. Овиснику треба све више и више алкохола. То је болест која напредује, као што и сам грех напредује. Телесни метаболизам алкохоличара се мења, исто као што и духовна структура постаје такође обамрла, у порицању, и захтева све више телесног задовољења.
Видим неке сличности са хомосексуалношћу. Нико није рођен као хомосексуалац. Па ипак ако се овај грех редовно практикује, хомосексуалци усвајају одређену психологију и вероватно чак и неке физичке промене што склоност према истом полу чини једном "природном" жељом. Али то је свеједно грешно. Њима је такође потребна помоћ, суочавање са Божијом речју, да се извуку из порицања, и подршка пуна љубави да би се променили.