Пре него што ће по трећи пут посетити Коринтску цркву апостол Павле јој упућује ову посланицу желећи да уклони све неспоразуме између њега и Коринћана.
Задовољан што су коринтски хришћани показали послушност и оданост према њему, он им поново говори о свом апостолству, које су његови противници омаловажавали.
При том отвара своју душу као добар и нежан душебрижник, па се од свег срца радује кад види да се кају они које он кара; зна да говори са пуно љубави и благости, али исто тако и чврсто, неумољиво, понекад иронично, нарочито кад брани јеванђелске истине од оних који их изопачују, или кад се обара на рушиоце апостолског рада и достојанства.
Уопште, у овој посланици Апостол открива сву ширину своје богате и снажне личности, даје истовремено јединствене податке из свог живота и рада, тако да одавде можемо да стекнемо тачну и праву представу не само о његовој личности и његовом карактеру, него и о многобројним тешкоћама и страдањима које је претрпео у својој неуморној мисионарској делатности.
Говорећи о идеалу апостолске службе он објашњава у чему се она управо састоји и шта јој даје тако високо достојанство. Ни овога пута не заборавља скупљање помоћи за сиромашну браћу у Јерусалимској цркви.
Посланица је написана у Македонији, вероватно у Филипима, када је Апостол добио од Тита вести из Коринтске цркве (2. Кор.7, 5-7).