Пророчку књигу, која завршава новозаветни канон, написао је апостол и јеванђелист Јован на острву Патмосу (Откр. 1, 9), да основу откривења добивеног од самог Господа Исуса Христа, ради припреме верних за његов други долазак и за невоље које ће том догађају претходити; то је есхатолошко просвећење, бодрење на будност и покајање, утеха у искушењима.
Главна тема ове књиге је борба између добра и зла, између царства Божијег и противничких сила, и крајња победа Божијег царства на крају векова.
А главни догађај, који се провлачи кроз цело Откривење, јесте други долазак Христа, закланог Јагњета, Искупитеља света, победника сатане, господара света и светске историје, судије који ће судити сваком по делима његовим и на крају довести верне до блажене заједнице са Богом на новом небу и новој земљи.
Симболичким сликама, којима излаже своја виђења, Апостол не само што осветљава историју Хришћанства од почетка до краја, него продубљује веома важна новозаветна учења о Христовом божанству, Цркви, царском свештенству верних, анђелима и демонима, сједињењу садашњости са прошлошћу и будућношћу, о божанском промислу, вршећи уједно снажан утицај на формирање свете литургије, њен христоцентрични и евхаристички карактер, и уопште хришћанског богослужења, у ком је земаљска црква слика небеске;
на Откривењу се оснива и симболичко схватање хришћанског храма, који представља сједињење неба и земље у Христу и духовно јединство војујуће и победничке Цркве.