У свом неуморном, беспримерном, задивљујућем апостолском и мисионарском раду апостол Павле, чије биографске податке имамо у Дел. ап. 13-28; Гал. 1, 13-2, 14; 1. Кор. 15, 8-9; 2. Кор. 11, 22-12, 10; Рим. 11, 1; Филип. 3, 4-6; 2. Тим. 1, 5; 3, 10-11, делао је не само живом речју него и пером, пишући новооснованим црквама, решавајући њихове проблеме и дајући одговоре на питања која су му постављана.
Од тих његових писама – посланица нама је у новозаветном канону сачувано четрнаест, иако је он написао више.
По форми посланице апостола Павла имају све одлике античког писма: увод у ком је означено име пошиљаоца и прималаца, садржину у којој је изложена тема посланице, и епилог са разним поздравима, прослављањем Бога и специфично хришћанским благословом.
У самом садржају посланице разликује се обично догматски или дидактички део у ком су изложене верске истине, и морални или паренетски део у ком су практична упутства за хришћански живот.
Језик у њима није народни »кини« који се среће у папирусима и натписима, већ виши »кини« којим су писали писци античког дијалекта и философијелинистичке епохе.
Стил апостола Павла није увек чист, углађен и елегантан као код писаца атичког дијалекта, мада има одељака који га приказују као мајстора језика и одличног стилисту (на пример 1. Кор. 2, 6- 16; 13, 1-13; Рим.8, 35-39; Кол. 1, 9-28; Филип. 2, 6-11); то је одраз његовог живахног, дубокомисаоног, ватреног, веома окретног и прилагодљивог духа способног за широки дијапазон осећања – од најтананијих до најжешћих.