На свом Другом мисионарском путовању апостол Павле је са Силваном и Тимотејем дошао у Солун, други по величини и знаменитости град Грчке, и у њему основао Цркву која се убрзо истакла чврстином у вери, трпељивошћу у страдањима, љубављу и харитативном делатношћу, захвалним сећањем према свом оснивачу и учитељу.
Због буне организоване од солунских Јевреја Апостол је морао да напусти град носећи са собом бригу за ову младу Цркву (Дел. ап.17, 1-10; 1. Сол. 1, 2-10).
И када је за време свог боравка у Коринту – на истом путовању – од Тимотеја добио повољне вести о Солунској цркви, нашао се побуђен да јој упути ову посланицу, желећи да новообраћене ослободи извесних порока наслеђених из многобоштва (блуд, телесна уживања, нерад, закидање, осветољубивост, непослушност; 1. Сол.4, 3-8; 5, 12-15) и да их уједно поучи у неким истинама хришћанске вере, у којима они још нису били утврђени.
Њих је, наиме, мучила неизвесност у погледу судбине умрлих и њиховог учешћа у царству Божијем, као и у погледу времена другог Христовог доласка (1. Сол. 4, 13-18; 5, 1-11).
Уводећи их у дубље познавање ових истина Апостол им истовремено даје и практичне савете како ће у послушности и поштовању својих црквених старешина, у међусобној љубави и црквеном јединству, у интензивном духовном животу и истрајној молитви живети животом достојним хришћанског звања (1. Сол. 5, 12-28).