Смрћу апостола Јована, око 100. године нестао је и посљедњи очевидац Исусова живота на Земљи. Нову, младу веру сусреле су бројне тешкоће и невоље: питања доктрина, проблеми око организације цркве, лажна учење и прогонства. Љути због наглог ширења нове "секте" кроз своје царство, римски цареви су гледали на Христове следбенике са страхом и недоумицом.
О Поликарповом раном животу постоје само површни детаљи. Ипак, његови каснији записи и сведочанства из записа других људи, показују да је он био ученик апостола Јована и да је познавао Андрију и Филипа. Два каснија црквена оца: Јероним и Тертулијан, изјављују да је апостол Јован именовао Поликарпа за надгледника цркве у Смирни.
Из малобројних целих Поликарпових записа сачувано је и једно писмо, које датира из око 110. године. То писмо је он послао цркви у Филипима. Оно садржи 14 кратких глава са лепим украсима од појединих стихова из Библије. Поликарп пише да је "Христ трпио због наших греха чак до суочења са смрћу", и "ви сте спашени милошћу, а не због својих дела". Он је опомињао Филипљане: "Молите за цареве, чиновнике, владаре и за оне који вас прогоне и мрзе." Његова опомена није била без основе. Прогони и мржња народа против хришћана су били велики, али Поликарпов одговор на то било је понављање Христових речи: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје." (Мт. 5:44)
Смирна је била богат лучки град где се између многих грчких и римских богова, првенствено обожавао бог Бахус (Дионисус). Овај град је сваког фебруара приређивао спортске игре које су биле познате по целом тадашњем свету.
Не зна се тачно да ли 155. или 156. године, Смирна је била узаврела од бучних маса људи. Масе које су се дошле, да присуствују спортским играма, које су се ту одржавале. Хришћани су се плашили тих свечаности, јер се дешавало да током тих дана маса тражи додатак својој забави у гоњењу и бацању хришћана у арену са изгладнелим дивљим зверима, а све то на опште задовољство и уживање скоро целог града.
По римском закону се човеку, који је јавно признао да је хришћанин, могао казнити смртном казном. Уколико би се јавно одрекао Христа и проклео ја, те принео хвалу и жртву императоту рима, Цезару, као свом богу – био би помилован.
Овај пут се једанаест фанатичних хришћана из Смирне добровољно предало властима. Они су говорили: "Добит ћемо мученичку круну. Пре или касније нас ово чека, вероватно ћемо и онако морати умрети због наше вере." Ових једанест хришћана је било бачено дивљим зверима у арени. Када је и посљедњи мученик био кидан од дивљих звери, крвожедна маса са трибина је скандирала: "Још, још, још! Смрт безбожницима!" Тада је други урлик одјекнуо ареном: "Пронађите Поликарпа! Хоћемо Поликарпа!" Поликарп је одавно био трн у оку многобожачким житељима Смирне.
"Бискупе Поликарпе, народ у арени узвикује твоје име". Шаптао је гласник, који је дотрчао у кућу Поликарпа. "Пожури, морамо те склонити из Смирне." Божји је човек достојанствено одмахнуо главом те рекао: "Пустите ме, остајем овде. Спреман сам да умрем за свога Господа." "То је лудост", говорили су му пријатељи. "Спас од гомиле – није кукавичлук! Потребан си цркви!" Уверавали су га.
Поликарп је пристао да га сакрију на имање изван града. Тамо се с пријатељима молио за хришћане, који трпе и за њихове прогонитеље. Једног дана након молитве рекао је пријатељима: "Приказао ми се горући јастук. Бићу жив спаљен."
За њим је била организована велика потера, тражили су га свуда. У задњем часу Поликарпа су склонили с имања испред долазеће потере и одвели га на друго. Ловцима на главе се није посрећило, али су ухватили два млада роба на која се сумњало да знају, где се скрива Поликап. Убрзо после склањања на то друго имање, Поликарп је био ухваћен. Након мучења један од робова је одао где се Поликарп склонио. Потера је одмах опколила то имање и пронашли су га у кревету на тавану мале дрвене куће. Осамдесетшестогодишњи старац дигао се мирно и срдачно изустио: "Мора да сте гладни." Махнувши својим пријатељима наредио им је: "Донесите им хране и пића колико год желе."
"Пустите ме да се на миру помолим", замолио је наоружане људе из потере. Дозволили су му. Након два сата молитве устао је рекавши: "Сада сам спреман да идем с вама". Повели су старог бискупа, посели га на магарца и довели у град. Тамо га је Херод, главно командујући војске пребацио у своју кочију.
Кад је сео до њега, Херод га је наговарао да се потчини властима: "Шта је то тако страшно у томе ако кажеш ‘бог Цезар’ и ако му принесеш тамјан као жртву?"
"Нећу!" Рекао је старац одрешито.
Херод је довео Поликарпа у арену, која се тресла од вриштања, смеха и клетви пијаног народа.
"Јеси ли ти Поликарп?" упитао га је проконзул кроз сву ту буку.
"Јесам."
"Ти си стар човек. Није неопходно да умреш. Не мораш ништа друго учинити, осим да даш заклетву пред Цезаром и кажеш: ‘Доле с безбожнима!’ Па, ћу те врло радо ослободити."
Бискуп Поликарп је бацио поглед око себе на трибине арене. Окренуо се гомили и викнуо је из свег гласа: "Доле с безбожнима!"
Проконзул му опет приђе говорећи: "Закуни се цару, па ћу те пустити. Прокуни Христа!"
"Осамдесет шест година сам Га служио и никада ми није учинио ништа на жао. Како да хулим на свога Цара који ме је спасио?"
Проконзул га је поново наговарао да се одрекне Христа, али му Поликарп рече у лице: "Знаш ли ти ко сам ја?" Питао га је. Даље гласно дода: "Ја сам хришћанин!"
"Добро, буди ти то ако желиш," рече проконзул, "али, због људи у арени, кажи да се одричеш Христа. Убеди их у то."
"Сматрам, да си ти вредан мог образложења," одговори Поликарп. "Учили су нас да одајемо почаст владарима и властима све дотле, док то не шкоди нашој вери. А што се тиче ове руље, она не саслужује моје оправдање."
"Имам дивље звијери. Бацићу те њима, ако се не предомислиш," припретио му је проконзул озбиљно.
"Доведи их." Одвратио је мирно Поликарп.
"Спалићу те," припрети поново проконзул.
Поликарп на то рече: "Огањ којим ми ти претиш не гори више од сата и угаси се; а тебе чека ватра последњег суда Божјег и вечна ватра пакла предвиђена за грешнике, али зашто отежеш? Хајде, учини оно што си наумио!"
Након тих речи проконзул је послао гласника у арену, да би три пута објавио гласно: "Поликарп је признао да је хришћанин!" Чувши то, руља је сасула бујицу псовки а неки су викали: "То је учитељ из Азије, онај који је разорио наше богове! Смрт Поликарпу!"
Убрзо је припремљена ломача. Док су се гледаоци гурали и истезали вратове, да би што боље видели, оно што следи. Поликарпа су довели до погубилишта. Џелати су пришли Поликарпу, да га прикуцају на ступ ломаче, али он мирно рече: "Оставите ме овако. Тај, који ми допушта да издржим ватру, учиниће и да останем миран на ломачи. Није потребно да ме прикивате ексерима о стуб."
Тада је племенити, неустрашиви бискуп подигао глас у молитви хвалећи Бога што га је "сматрао достојним да умре на такав начин". Ватра је наложена и пламен букнуо око његова тела. Како огањ није дотицао његово тело неко време, један џелат га смртно прободе копљем. Нека црквена предања кажу, да је дим који се ширио ареном од Поликарпове паљевине био веома пријатног мириса, што је народ устављало у чуђењу и недоумици.
Тако се окончао земаљски живот обљубљеног бискупа из Смирне и Јовановог ученика. Можда се у задњим тренуцима сетио Христовог обећања цркви у Смирни, што га је преко Јована дао у Откривењу: "Буди веран до смрти па ћу ти дати венац живота" (Отк. 2:10).
Према: Хероес Оф Тхе Фаитх. Јамес Ц. Хефлеy