И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов! Помилуј ме.
(Лука 18, 39)
Неће нам бити лако да једног просјака прихватимо као свој узор или као учитеља. Са слепим човеком, из овог примера, можемо направити изузетак. Од њега можемо нешто да научимо. Дан за даном је седео поред пута. Једног дана је туда пролазио Исус опкољен мноштвом Ијуди. Слепи просјак је узверовао у Исуса. Узверовао је да је Исус Божји Син и Спаситељ. И тако је почео да виче за Исусом. Људе, који су хтели да чују Исусове речи, та вика је узнемиравала. Због тога су на слепог просјака викали да ућути. Али он није дозволио да га виком застраше. Он је истрајно викао: "Сине Давидов, смилуј се на мене". Сада су се Ијуди већ Ијутили и почели су да му прете. Била је то за слепог просјака непожељна ситуација. Врло је непријатно када је човек опкољен мноштвом народа. Тако је то до данашњег дана. Када неко Ијудско срце схвати да је Исус, Божији Син, једини истинити помоћник и искупитељ и почне к њему да виче и вапи, онда се сотона труди да употреби све своје замке, како би га одвратио да у Исусу нађе мир. Обично се каже: "Претерујеш у томе!" Или разум прети: "Још ћеш доживети разочарање". Тада обично долазе гласови, споља и изнутра, који желе да ућуткају срце.
Слепи просјак није дозволио да га збуне. Викао је све док му Исус није одговорио. Није добро ако желимо да главом пробијемо зид, али у овом случају није било другог избора.
Господе Исусе! Пробуди и у нама такву жељу за тобом. Амин.