Исак Њутн био је eнглески физичар, математичар,
астроном, алхемичар и природни филозоф, који је
данас за већину људи једна од највећих личности
у историји науке. Рођен је 4. јануара 1643. у Енглеској,
а преминуо 31. марта 1727. у Лондону.
Његова студија Математички принципи филозофије
природе, објављена 1687, која описује универзалну
гравитацију и три закона кретања, поставила је темеље
класичне (Њутнове) механике и послужила као пример
за настанак и развој других модерних физичких теорија.
Изводећи из овог свог система Кеплерове законе кретања
планета, он је био први који је показао да се кретања тела
на Земљи и кретања небеских тела потчињавају истим
физичким законима. Уједињујућа и детерминистичка моћ
његових закона довела је до револуције у науци и до
даљег напретка и уздизања хелиоцентризма.
У механици, Њутн је такође указао на један нови, велики,
значај принципа одржања импулса и момента импулса.
У оптици, он је изумео рефлексиони огледалски)
телескоп и открио да се пропуштањем беле светлости
кроз стаклену призму она разлаже у спектар свих боја
(у складу са тврђењем Роџера Бејкона из 13. века).
Њутн се снажно залагао у прилог честичне природе
светлости.
Он је такође формулисао емпиријски закон хлађења,
проучавао брзину звука и предложио теорију о пореклу
звезда.
У математици, Њутн дели заслуге са Готфридом
Лајбницом за откриће инфинитезималног рачуна.
Он је такође изложио и уопштену биномску теорему ,
развијајући на тај начин тзв.
“Њутнов метод” за апроксимације нула функције и
доприносећи проучавањима разлагања функција у
редове.
Oва популарна "играчка" демонстрира одржање
импулса и енергије.
Француски математичар Жозе-Луј Лагранж често је
изјављивао да је Њутн највећи геније који је икада
живео, додајући једном да је он, такође, и
“најсрећнији, јер се систем света не може
открити и установити више него једнога пута”.
Научна открића Исака Њутна су добро позната,
међутим, његови интереси су се, осим математике,
физике, механике, астрономије, такође простирали
и на друге области сазнања.
Та Њутнова истраживања су мало позната
савременом читаоцу, мада су својевремено
око њих вођени бурни спорови.
Данас нас упознају са овим истраживањима обично
у оваквој интерпретацији: "Последњих година
свог живота Њутн је потпуно запоставио истраживања
у области математике, физике и астрономије,
а почео поклањати много пажње теологији
и написао велики број дела о том предмету.
"Сва Њутнова теолошка дела представљају
нерационално трошење времена…"
При томе се обично указује на следећа дела И. Њутна:
("Примедбе о пророчанствима Светог Писма, посебно
о пророчанствима Апокалипсе св. Јована");
("Историјски запис о двема значајним изменама
текста Писма").
Њутнови коментатори примећују да ови његови
радови не представљају посебан научни интерес
и цитирају речи француског писца и истраживача
професора Луја Фигјеа,
који је изражавао жаљење поводом тога
што је Њутн трошио време на теолошка истраживања.
Савремени читалац, упознавши се са таквим
коментарима, обично губи интерес за те "чудне"
Њутнове радове.
Поврх тога, код њега се формира осећање
да ови теолошки радови исцрпљују научно
наслеће Исака Њутна посвећено проблемима
датирања. Мећутим, то није тако.
Уствари, савремени читалац није свестан да
тиме пропушта интересантне
(и практично заборављене) Њутнове радове,
чија се актуелност и значај може оценити тек данас.
Основни Њутнови радови, повезани са проблемима
хронологије, нису два наведена рада,
већ сасвим други.
Њутн се много година бавио анализом хронологије.
Ако покушамо кратко да формулишемо резултате
његове анализе,
они ћe изгледати овако. Необично велики број датума,
приписаних данас овим или оним догаћајима древности,
није у складу са резултатима природнонаучних
метода датирања.
Да бисмо прецизирали те датуме,
треба их углавном подмладити
тј. померити многе догаћаје ближе нама.
Савремени коментар: "Њутн се такође бавио
хронологијом,
која је у то време спадала у математичке науке
(данас је та традиција изгубљена), и резултат
његовог рада у тој области представљају
следећа два штампана дела:
"Кратка хроника историјских догађаја, почев од првих
у Европи до покоравања Персије од стране Александра
Македонског"
"Исправна хронологија древних царстава"
Њутн је подвргао хронологију древности изузетно
великој трансформацији.
Неке (врло малобројне) догађаје померио је
у прошлост.
To ce односи, рецимо, на легендарни поход
аргонаута.
Њутн је сматрао да тај поход није био
у 10. веку пне.
(како је сматрано у Њутново време), већ у 14.веку пне.
Уосталом, датирање овог догађаја је веома разнолико
и у каснијим хронолошким истраживањима.
Али је у целини нова Њутнова хронологија
суштински краћа од традиционалне (данас прихваћене).
Већину догађаја он је померио навише, у смеру
подмлађивања, ближе нама.
"У основним Њутновим историјско-теолошким радовима
сабрани су историјски материјали фантастични по свом
обиму.
To je плод четрдесетогодишњег рада,
напрегнутог истраживања, огромне ерудиције.
У суштини, Њутн је прегледао сву основну
литературу о древној историји и све основне изворе,
почев од античке и источне митологије… "
"Циљ Њутнових историјско-теолошких радова…
је да скрати хронолошке оквире древних времена… "
"Њутн користи текстолошку и филолошку критику,
астрономске прорачуне повезане са помрачењима
Сунца (!),
изучава огромну литературу, показујући изузетну
фантазију
у новим интерпретацијама историјских догађаја,
да би скратио хронологију древности.
Њему се чини да је та нова хронологија,
усклађена са библијским оквиром, веродостојна.
‘Кратку хронику’ Њутн завршава речима:
‘Саставио сам ову хронолошку таблицу да бих ускладио
хронологију са током историјских догађаја,
са астрономијом,
са светом историјом и са самом собом,
уклонивши многобројне противречности,
на које се жалио још Плутарх.
He претендујем на то да је таблица тачна до у годину.
Могуће су грешке од пет или десет година,
понегде можда и двадесет, али не много више…’ "
Упоређујући Њутнове закључке са данас прихваћеним
датумима древних догађаја, савремни коментатори
неизбежно долазе до мишљења да је Њутн био
у заблуди:
"Наравно, у недостатку дешифрованог клинастог писма
и хијероглифа, у недостатку података археологије,
која тада још није постојала, окован претпоставком
исправности библијске хронологије и вером
у реалност митова,
Њутн је грешио не за десет или чак и сто година,
него за миленијуме,
и његова хронологија је далека од истине чак и што
се тиче саме реалности неких догађаја.
В. Винстон је писао у својим успоменама:
‘Сер Исак je y области математике често увиђао
истину само путем интуиције,
чак и без доказа… Али исти тај сер Исак Њутн је
саставио хронологију…
Али та хронологија не вреди више од оштроумног
историјског романа,
што сам дефинитивно доказао у свом делу које оповргава
ову хронологију.
О, како слаб може бити највећи од свих смртника
у неким стварима’ ".
Познато је такође да је Њутн неколико десетина
пута својеручно преписивао прву и основну
главу свог рада.
"У поменутим радовима из
хронологије Њутн је показао широко
познавање материјала,
који се односе на изабрану тему, показао своје умеће
да даје оштроумна објашњења, али је,
како је показао Фрере,
дошао до сасвим погрешних закључака".
Међутим, упознавање са радовима опонената
Њутна и Морозова показује да они не садрже озбиљне
контрааргументе.
Основни аргумент опонената је позивање на традицију
и ауторитет првих хронолога 14.века.
Објављивање Њутновог рада изазвало је много одјека.
У основи су имали негативни карактер
("заблуде поштованог дилетанта" и слично).
Уосталом, било је објављено и неколико радова који
су подржавали Њутна.
Шта је изазвало такву негативну реакцију опонената?
Да бисмо то схватили,
треба макар укратко навести промене древних датума
које је предлагао Њутн.
Он је изучавао углавном хронологију Старог Египта
и Старе Грчке пре наше ере
(за анализу "млађих" епоха вероватно није имао
довољно времена).
Например, данас прихваћена хронологија смешта
почетак управе првог египатског фараона Менеса
приближно у 3000. годину п.н.е.
Њутн пак овај догађај датира у 946. год. пне.
Померање навише износи приближно 2000 година.
Ако данас мит о Тезеју датирамо у 15. век пне.,
Њутн је тврдио да су се ти догађаји десили
око 936. год. пне.
Дакле, померање навише је приближно 500 година.
Ако данас знаменити Тројански рат датирамо
приближно
у 1225. год. пне., Њутн је тврдио да се тај догађај
десио 904. год. пне. Значи, померање навише је
приближно 320 година.
И тако даље. Сажето се основни Њутнови закључци
формулишу овако.
Део историје Старе Грчке померио је временски
навише у просеку за 300 година ближе нама.
Историју Старог Египта (која, у складу са данас
прихваћеном верзијом, обухвата неколико
хиљада година,
од 3000. године пне. навише), Њутн је
померио навише
и сажео у временски одсечак дужине свега 330 година:
од 946. године пне. навише.
При томе је неке основне датуме историје
Старог Египта Њутн померио навише
за приближно 1800 година.
Није неопходно објашњавати да,
без обзира на сву хаотичност ових промена датирања, о
не указују на неопходност пажљиве анализе данас
прихваћене традиционалне верзије.
Њутн је стигао да ревидира само датуме старије
од 200. године пне.
Његова разматрања су имала партикуларан карактер,
и он није успео да открије неки систем у тим
променама датирања
на први поглед потпуно хаотичним).
Значајно је да се његове делимичне транслације
датума запрепашћујуће слажу са даљим
Морозовљевим истраживањима. Вероватно да Морозов
(академик Н. А. Морозов 1854-1946)
није знао за Њутнов рад,
због реткости и чињенице да су
ти радови већ пали у заборав.
Због тога је задивљујуће да се многи Морозовљеви
закључци слажу са Њутновим тврђењима.