Наш трећи објект посматрања је провалија, јаз или бездан а то је грех преко којега човеку није могуће саградити прелаз.
Погледајмо три духовна закона:
1. Закон духовног живота.
Бог је извор живота. Он је почетак и свршетак свега што се види и не види. Он је владар свемира и сам нема ни почетак ни крај и све држи под управљањем своје савршене воље. Бог жели контакт, заједништво са човеком; жели с њим да комуницира, што показује да се интересује за човека. Изјављује да нам још на овој Земљи жели дати живот и то изобилан, вредан, смисаон, вечни.
2. Закон духовне смрти.
Човек је одвојен од Бога, због своје непослушности, греха који попут заразе хара светом. Шта је то грех ? Грех је све што није Божја воља, свако безакоње.
Првенствено то је кршење Божјег стандарда и Његовог закона. За сваки прекршај закона у нашој земљи постоји казна. Казна за кршење Божјег закона је смрт. Постоје закони за које се мора одредити адекватна казна (најчешће новчана), али постоје и такви закони који када се прекрше повлаче сами по себи казну. На пример; непоштовање саобраћајног знака « скретање у лево» може повући за собом болне па чак и смртне казне, само по себи. Највеће кршење Божјег закона је када свако од нас иде својим путем од Бога и понаша се као да је Створитељ сувишан и непотребан у нашем свету.
Ако немамо контакт са Богом – извором живота, онда није могуће да у нама обитава живот, већ смо духовно мртви. И као што мртав човек не реагује на свет око себе, тако је и човек одвојен од Бога, мртав у духовној сфери живота и не реагује на духовне импулсе.
3. Закон Божјег решења.
Сам Бог даје решење. Он преузима изградњу моста. Зашто? За изградњу моста неопходно је познавати терен с обе стране провалије. Човек не познаје ни своју страну добро, а она друга му је сасвим непозната. Међутим, Бог је творац човека
и као инжењер добро познаје човеков терен. Тај мост мора задовољити и одговарати потребама и законитостима обе стране. Човек је несавршен, није вечан, није праведан ни свет, није свемоћан… а Бог то јесте. Андрићев принцип у изградњи моста је да долази до измирења, до спајања две одавно раздвојене стране. Човек је прекршилац Божјег закона и његово безакоње се мора казнити. Али пошто је човек Божје створење, предмет Његове љубави, човека треба спасити. Ситуација је очигледно врло сложена и човек сам себи никако не може помоћи. Сви његови напори, добра дела, све је то узалудно. Зато Бог даје решење нашем нерешивом проблему: Господа Исуса Христа. Он је задовољио обе стране, испунио и очувао све законитости и принципе. Задовољио је Божју праведност тако што је Бог на Њему осудио и казнио грех човека и задовољио је човекову потребу за амнестијом, тако што је казну за грех поднео сам на себи.
Апостол Петар у својој посланици 3:18 пише:
«Јер је Христос један пут умро за грехе, праведник за неправеднике да нас приведе Богу…»
Христ је потпун Бог и потпун човек осим греха. Има више разлога зашто је постао човек, а један од њих је и тај да би био у стању да умре, одрекавши се божанских права, јер божанскост је бесмртна. И тако Он није узео само наше грехе на себе, већ и казну за њих. Умро је на римском крсту на брду званом Голгота, недалеко од Јерусалима, око тридесете године наше ере. И није чудо што је његов живот, његова смрт и његово васкрсење, променило читаву историју човечанства, па се и она сама дели на доба пре Христа и доба после Христа.
Монсен, познати историчар римске империје, назива васкрсење Спаситеља најбоље провереном чиљеницом римске историје. У човекову историју дошао је сам Бог физички.
Сада дакле имамо постављен мост између Бога и човека и тај мост је како Библија каже и једини могући посредник између Бога и људи:
Господ Исус Христ.
Дела Апостолска 4:2 – “Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом, данога људима,којим треба да се спасемо.”
1 Тимотеју 2:5 – “Јер је један Бог и један посредник Бога и људи, човек Христос Исус, који себе даде у откуп за све…”
Дакле видели смо ко је Бог, ко је човек, шта је она провалија и какво решење је Бог дао људском роду.