Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову,
Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе.
Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.
Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама.
Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.
Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном,
краљем Израела ( 968. п.н.е. – 928. п.н.е.), он можда није њен аутор.
Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е.
Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај,
будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу.
Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, у Песми над песмама је свето,
јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир.
На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.
Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника,
младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир.
Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига.
Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима.
Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела;
расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио:
«Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna,
Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује.
Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH).
У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.
Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
– Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
– Дословно тумачење. Похвала људској љубави.
У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав,
или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста.
Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге,
већ представља једно опширно алегоријско тумачење.
Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.
У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом.
Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе.
Али у двосмисленом тумачењу на Песму се гледа као и на љубавну песму,
која описује љубав између мушкарца и жене.