U starim pisanim dokumentima vide se zapisi o upotrebi vina, piva, i drugih alkoholnih pića. Pored proizvodnje vina i piva, bila je raširena i fermentacija mleka, kao i fermentacija meda. Mešali su razne vrste pića. Zato su vino i pivo bili slatki, tamne boje i sa puno taloga.
Iz trihiljadite godine pre n. e. dokumenti nađeni u Mezopotamiji (današnjem Iranu) govore da se alkohol nalazio na listi životnih potreba uz ostalu hranu.
U Egiptu 2700-1200 godine pre n. e. pivo je bio važan deo dijete.
Faraonima je zabranjena konzumacija svakog alkoholnog pića.
Rani pisani dokumenti o pivu sadrže: komercijalne poruke o alkoholnim pićima, upozoravaju mlade osobe da ne preteraju u pijenju, kao i niz zabrana u vezi upotrebe alkohola. Najraniji poznati pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Babilona (2000 godina pre n. e.). Tu je regulisana prodaja piva i vina, postavljeni standardi za meru, zaštita onih koji konzumiraju alkohol i odgovornost onih koji prodaju alkohol.
Arheološka istraživanja u Kini nam sugerišu da su vino i pivo bili upotrebljavani u religijskim ceremonijama.
Jedini delovi sveta u kojima se alkohol nije intenzivno upotrebljavao su Severna-Amerika i Okeanija. Oni nisu imali alkoholna pića sve dok nisu došli u kontakt sa evropskim kolonizatorima.
U Sparti, pre 3000 godina, prema naredbi kralja, pijancima su odsecane noge.
Rimska država je svojim zakonima posebno zabranjivala pijenje ljudima mlađim od 30 godina, jer se smatralo da su te godine najvažnije za stvaranje porodice i potpuno fizičko i intelektualno sazrevanje.
U Grčkoj i Rimu alkohol je odigrao važnu ulogu u medicinske i religijske svrhe. Jače opijanje je bio deo religijskih orgija posvećenih Dionisu i Bahusu.
Interesantno je da su Rimljani alkoholičare smatrali bolesnim ljudima.
Alkohol je odigrao važnu ulogu među Jevrejima i Hrišćanima. Mojsije zabranjuje upotrebu alkohola. Isus je izabrao vino da simbolizuje Njegovu krv. Muhamed zabranjuje upotrebu alkohola.
Južni Sloveni su znali za pivo još u svojoj prapostojbini, dok su vinovu lozu, a sa njom i vino, upoznali tek dolaskom na Balkan.
Najstariji pisani trag o alkoholnim pićima kod Srba nalazi se u jednom pismu kralja Vladislava (vladao od 1233 do 1242 godine) i odnosi se na pravno regulisanje obaveznog predavanja hmelja potrebnog za proizvodnju piva.
Osim piva i vina bila je raširena i proizvodnja medovine. Upotreba «rujnog vina» zabeležena je u mnogim narodnim pesmama. A Kraljević Marko ima vrlo «nezgodnu narav» kada pretera u piću.
Poraz srpske vojske u Maričkoj bici 1371. godine je pripisana opijanju srpskih vojnika noć uoči bitke.
Proizvodnja rakije kod Srba počinje tek sa dolaskom Turaka. Rakija se brzo raširila u narodu i potpuno potisnula proizvodnju piva.
U narednih nekoliko vekova Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem stabala šljiva, a proizvodnja šljivovice neprestano je rasla.
U Dušanovom zakoniku je jedan član posvećen kažnjavanju alkoholičara.
Tokom 1500. godine iz Rusije se tehnologija destilovanja raširila Evropom, i jeftina vodka i džin su proizvedeni masovno.
Tokom urbanizacije i industrijalizacije problemi izazvani alkoholom su narasli do ogromnih razmera. Zbog toga su države uvele razne zabrane i takse. Sve je to u prvoj polovini 19. veka u mnogim zemljama dovelo do prohibicije. Zbog prohibicije se razvila ilegalna proizvodnja alkohola lošeg kvaliteta, i razgranao se organizovani kriminal.
U naše vreme većina zemalja ima aktivnu politiku prema alkoholu, trudeći se da minimiziraju učinak alkohola limitirajući konzumaciju sa pravilima, taksama, tretmanom i prevencijom.